Bokeljske priče

64

Рибар по трећи пут пољуби камен станац на мандраћу. Сунце уклања црне сјенке планина. Залив је све љепши. Са балкона гугуће лијепа дјевојка: „Вицко, уреди барку. Друштво пристиже. Окити је лијепо, напуни пушку. Куку теби ако не погодиш кокота”. Вицко Радић дрхти, плаши ,се. Он, најбољи рибар на читавој тратци, слаб је стријелац. Ноге му као отсјечене, руке несигурне. Налази се пред испитом: снаге, мушкости, знања полаже матуру рибара и стријелца. Од тог првог испита много зависи. И награда је ту. Конте даје педесет круна побједнику. Дјевојке тог момка гледају љепше него остале рибаре. Смућен и уздрхтао, млади рибар одлази у конобу, узима цвијеће и враћа ее у мандраћ. Барка је искићена као малада невјеста. Весла су намјештена. На мору се појављују барке других рибара. Конте је кренуо да види побједника. Тридесет рибара гађа кокота. Великог, црвеног кокота кога је конте поклонио. Вицко је завеслао. По модрој површини остао је оловни траг крме. Прамац је брзо грабио напријед сијекући воду на два дијела. Гриве малих валова потсјећају на сиједе брке конта. Тридесет барки и толико рибара сјатило се око конта. Људи обучени у свечана одијела, пушке опточене сребром, а барке искићене зеленилом, цвијећем и заставицама. У част празника ваде се боце. Конте први наздрави. Онда рибари заређаше. Вицко, најмлађи рибар тратке, није пио. Све је посматрао са чуђењем као да те људе види први пут све је снажно преживљавао. Страх је владао његовим жилама, стезао их у грч. Страх је надимао груди, нагонио крв у лице. ~Да почнемб” викну конте. ~Ти, Вицко, одвези кокота, вежи га на бову и одмах се врати. Најприје гађају старији рибари”. Млади рибар је снажно веслао. Чула се шкрипа весала. Кокот је блесаво гледао море.