Borba
у
|
зе . пина
те ~ | НИНА; | |_ о И +
35.
уако су неки гости одговорили да је неће пустити, века једном и она изостаСемјон Михајлович Буђови подигао је чашу: _ Испијмо за срећан рад дуоњини Савељевној, рад важнији од свега у овом ) тку, ми то бар знамо! Немачки гост није одмах дратио о чему се ради. Буђони је објаснио Телџану, да је жена генерала Ссрдића — фабрички рад: ник, да мора поћи на рад у ноћну смену и да ваља и спати за њено здравље и
сређан рад. Брнест Телман је готово
ДАНИЛО СРДИЋ "Фрунзеовац« из Лике
Југословен — херој онтобароне револуције и прослављени номандант корпуса Црвене армије ноји е нестао 1997. нао мртва Стаљинових чистни
МИА | У и 7 У и Бо" ствА ин
Пише: МИХАИЛО МАРИЋ
— Колико је то био предусретљив, ведар човек. Из његових очију је зрачила топлина, искрено другарство, доброта — сећа се Срдићева супруга сусрета са Ернестом Телманом,
И када је тадашњи металостругар Антоњина Сердич, супруга совјетског генерал-лајтнанта Југословена из Лике, отишла на своју ноћну смену у фабрику, разговор у Буђонијевом дому потрајао је дуго, до зоре.
„Фрунзеовац“ Сердич
Можда су се баш те вечери, када је у гостима код
Југословен. Срдићу руски није био матерњи језик. Ипак... Нерасположени, „Фрунзеовци“-команданти то вече отишли су у циркус. Вероватно, да би колико-толико одагнали бриге због невеселог почетка, због недо-
вољног успеха на првом
часу.
Десетак команданата дивизија и корпуса, који су У грађанском рату водили хиљаде људи из једног те-
шког боја у други, ћутећи
су седели чак и када су их
кловнови чувеног мосховског циркуса развесељава„ли својим шалама.
Ернесту Телману, вођи немачких комуниста, Данила Срдића је представио сов-
јетски маршал Буђони приликом једног сусрета,
скочио са свје столице. Тем пераментнво, жустро, пришао је супрузи Данила Срдића, која је стајала поред стола. насред трпезари је.
Све очи биле су упрте у председника Централног ко митета Немачке комунисти
чке партије.
|„Радујем се од срца“
Телман је пружио руку Антоњини Сердич.
— Радујем се од срца! Пр в0, што сте фабрички радвик, друго — мој колега... Ја сам ка, обалски радник, једно време касније био ме чалострутар, као и ви рекао је вођ немачких ко1 Срдићевој супру-
Амоњина Савељевна нам
е опизала живо тај сусрет
У ведавном разговору у Мо ски, Каже, није одмах ра зумела све шта јој је ТелИН о оио. Превели су
]. С
Телман је наставио:
— Честитам преко вас СВИМ совјетским радним же нама!
Домаћин Буђони, подитао је чашу:
— Да, драги наш друже Телман, ваше жене су као И наши генерали, као Сер Зи и ми, изникли из наро
Антоњика Сердич се осмелила: — Драги колега... извините ми х ви, морам на посао. Преводилац је затим пре вео Телманове речи:
— Вратите се када завршите смену... Ако ваш супруг, генерал Сердич настави да ми поставља питања као до сада, остаћемо Цео сутрашњи дан овде, у Тостима, .
; Сви су се срдачно насме__ Али, Телман је поновио ој позив Антоњини Сер-
да се, свакако, после беде у „Електрозаводу“. ати у Буђонијев дом, че: је готово цело друо. кај
Семјона Михајловича Буђонија био вођ немачких комуниста Телман, остали посетиоци ' подсетили својих првих дана у клупама Војне академије „Фрунзеа“. Јер, ту су били, поред домаћина и Сердича, стари ратни другови Апанасенко, Городовиков, Горјачев и дру ти — тадашњи слушаоци специјалне — командантске трупе. „Фрунзеовци“ из 1930. године, неће заборавити свој први школски дан. Тај догађај је остао забележен, највише захваљујући изванредној меморији С. М. Буђонија.
Октобарско јутро 1980. године. Осамнаест слушалаца, команданти дивизија и корпуса Црвене армије, на челу са Буђонијем, инспектором оружаних снага СССР, сели су у школске клупе. Требало је почети двогодишње школовање. Обогатити
своје ратно искуство зна-.
њима из војних наука.
Али, морало се почети из — почетка. Од матерњег језика, граматике. Команданти Црвене армије из грађанског рата били су бољшевици-радници, сељаци, људи из народа.
Према аутентичним подацима, професор Протасов нанео је специјалној коман-. дантској групи, на првом часу руског језика — „тежак ударац“.
Био је то обичан диктат.
Професор _ Протасов је читао текст, а генерали Црвене армије су писали.
Писмени задатак.
Резултат: слаб, са много грешака. Највише погрешака учинио је Городовиков —- 52. Најмање, Буђони 13. Срдић и Апанасенко имали су преко 30 грешака у том писменом задатку.
Расположења, после првог часа у клупама Војне академије је спласнуло. „Фрунзеовци“ су се и сами изненадили. Зар је могуће да треба почети од матерњег језика, научити се књи ухгевном писању. Једини међу њима који се, бар у први мах, могао тешити био је
у Буђонијевом дому (Снимак „Фраје велта“)
На реду је била циркуска тачка: дресирани слонови.
По такту оркестра, слоч је играо — „румбу“.
Цитирамо речи совјетског маршала С. М. Буђонија из његових сећања на то вече:
„Показао сам на слона, обративши се Горјачеву, Апанасенку и Сердичу, „рекао сам им:
— Погледајте како игра, тачно по такту музике. Па, то је слон, дивља животи-
ња. А ми смо се сви заједно уплашили пред тешкоћама учења. Зар кад су дресери научили слона да игра, ми смемо да сумњамо у то да смо у стању да потпуно савладамо руски језик!“
— Успећемо, Семјоне Михајловичу! — громко је узвикнуо Апанасенко.
Расположење се повратило истог тренутка.
Стари ратници, ведра лица пратили су циркуски про грам до краја заборавивши неповољан резултат са првог часа руског језика У жРрунзеовској војној акаде-
мији. Затим, од сутрадан, запели су свим снагама — као
некад на бојном пољу како би што више стекли знања и наоружали се војном науком, за којом су осећали потребу у све сложенијим условима развитка Црвене армије.
Ко је Агатонович7
У Академији „Фрунзеа» крајем 19831. године слушаоцима специјалне командант ске групе одржао је неко„лико предавања и тадашњи заменик комесара народне одбране СССР Михаил Николајевич Тухачевски. (Наставиће се)
А У ПИ ој ЈА ла дон
Петак,
ва вежња
друштт е.
У 2
5
(р> га —-==
а == Даву 5 таи ом смањи
звог мелостаткња стрУЈЕ У завера ом ЦЕПАЊУ 16 фра 41965 хирУРГ одоко врта тавРшО ПЕ ОГРАДИ 7427 ЈЕЛ ОРЛ РА СИСЕЕЕ ТАЈНО"
(ода СМО БЕЗ) КОРИСТЕ БЕЛ 34 ОСБЕТЈРЂЕНЊЕ СТЕУИОУМ
273 дутоттовтсео"
„ам у РТУ а ТО ЕУа
БРОЈ 3864
Водоравно: 1. Кра гица назива познате стране новинске агенције — наша ве лика лука у изград њи; 2. Врста птице — град у Немачкој; 3. Индијанска племена, припадају језичкој групи Сиу женин отац; 34. Наша река — у хеленској митологији река заборава у под земном свету; 5. Врста танке ткани-
не са неравном површином злоћудан коњ; 6. Највеће грчко острво у источном делу Средоземног мора — једна од основних сировина органске хемијске индустрије; 7. Породица малих зверова — област на североистоку Јужне Америке; 8. шгумарак — жртвеник (лат).
Усправно: 1. Иницијали познатог енглеског писца („Оливер Твист“) — иницијали чувеног италијанског државника, заслужног за уједињење Италије; 2. ПЏрипадник старог ратничког племена — геометријско место тачака подједнако удаљених од једне сталне тачке; 3. Туљан — наша прва филмска глумица (Ита); 4. У хеленској митологији син титана Јапета, украо ватру с неба и донео је људима; 5. Отац (слов.) наше острво; 6. Блато страно женско име; 7. Џепна електрична светиљка; 8. Један
1 ЦАРСКА МАСА б тешко Би ТО 32РА 774
о |ОЕКОИУ ср ТОЕа пара јао ЕВО Ра ме пагтола а ВЕОГРА “
му ВРФМУ оу УУ а. рт љти виа РЕСЕ СРС или теевмо 8.000
5. март 1965.
4
паса иу
64 ТТЗАВОРТ РНЕСТУ
гузеут ОМ ТЕЗЕ ЧТОСТИ 7 ПУГОСЈРАВУТОЈИ ГПОДРР љут ЈЕ •озе у гтеан ГРУф7 (пе РЕВОЈТЛЦУТЈЕ СВАКЕ > ~“едЈУ гОм“47ом по схошитлм иЈгВА. вета. пл се пече товеа ак тла
полудраги камен — део коњ» ске опреме; 9. Украс на завеси — рудник (стр.); 10. Иницијали нашег познатог проналазача на пољу електротехнике — предлог. (М. О:
РЕШЕЊЕ БРОЈА 3863
Водоравно: 1. Стопа — пелен; 2. Орел — А. А. (Алберт Ајнштајн); — лака; 3, В. Г. Виторио Гасман) — картеч — ан; 8. А — „сони“ — Аким — т; 5. Ђ — алка — Етна — 6; 6. А. Ш. (Август Шеноа) — отпори — во; 7. Рало — Ал — олук; 8. Двина — оникс.
Усправно: 1. Сова — бард; 2. Трг — са — шав; 3. Ое — „коло“ — ли; 4. Планктон; — ари — АПА — а; 6. П — ата
— Еол — 0; 7. Електрон; 8. Ла — чини — Ли; 9. ЕКА — ма —
вук; 10. Нант-бокс.
5. А
РЕЧ 1 ,
Подигао је своју леву руку у једном мелодрамском покрету, а затим испружио и другу руку у којој је био нож покривен шеширом.
У тренутку кад је испустио шешир на под, нож је севнуо кроз ваздух и забио се Рокасу под само грло.
— Одувек сам био прави експерт у 68ратању ножем, рекао је Гелвада мирно. А ту вештину сам научио у вашој земљи, драги господине.
Рокас је пао на колена, а онда се полако стропоштао на под.
Гелвада је подигао свој шешир и неко време посматрао мртвог диригента, Онда му је пришао, извадио нож и обрисао га о Рокасов смокинг. Пажљиво је притиснуо дугме да се сечиво врати и сместио поново нож на старо место у поставу шешира.
Изишао је из павиљона и затворио тихо врата за собом...
.з» з
Кејн се пробудио тачно кад је сат откуцавао пола шест. Био је веома уморан, а уста су му била горка од дувана. Извукао је парче хартије на коме му је Серила написао број телефона и позвао га. Убрзо је чуо Серилин глас.
— Овде је Мајклс, рекао је Кејн. Договорили смо се да вам телефонирам у ово време. Да ли сте постигли нешто
— Рекао сам вам већ да ћу успети. Ваш пријатељ Гелет је добро. Не треба уопште да се бринете за њега. Нажалост, задржали су га због исправа. Уствари, на путу између аеродрома и хотела задржала га је једна наша патрола. Али, сада је све у реду.
— Много вам хвала, одговорио је Кејн љубазно. Али, можете ли ми још рећи где га могу наћи.
— Наравно, према подацима којима рассполажем, он тренутно дубоко спава, јер изгледа да је ноћас попио нешто превише вискија, Одсео је у улици Амброзио 36. То је једно пет минута од вашег хотела ако узмете такси, а око 15 минута ако лођете пешице.
— Одшетаћу до тамо, одговорио је Кејн. Надам се да ћу вас сутра видети, Желео бих да вам захвалим за ову услугу.
— Сутра ћу провести цео дан у својој канцеларији. Потражите ме тамо.
Кејн је спустио слушалицу. Узео је парче хартије да напише поруку Гелвади:
„Драги Ерни, уз помоћ ноћног портира ступио сам у везу са полицијским официром Серилом који ме је управо обавестио да је Гелет у улици Амброзио 46. Ово је мо жда тачно, а можда и није. Уколико је у питању нека замка, то ће значити да је Серила повезан са људима који су шчепала Гелета. То ће такође значити да је и ноћни портир њихов човек. Уколико се не вратим, преузми ствар у своје руке. У том слу чају можеш бити мање тактичан, већ како ти се буде свидело.“
Кејн је савио цедуљицу, ставио је у коверту и однео у Гелвадину собу. Откопчао је јастучницу и увукао коверат. Вратио се у салон, узео шешир и изишао.
хп
Гелвада је изишао из павиљона и упутио се улазним вратима виле. На његову срећу, Рокас их није био сасвим затворио. Ушао је у осветљен хол и брижљиво затворио врата за собом.
Поново се сетио како је некада долазио
у ову исту кућу кад је у њој живела Марандела. Није могао да замисли да она овде још станује, а поготово да се забављала са оним диригентом.
Пошао је према дугом ходнику и потра жио врата собе у којој је некада био Марен делин салон. Отворио је врата и ушао, Гле дао је не верујући очима. Пред њим је стајала Марендела. Почео је да се смешка, гледајући је како ређа пасијанс на сточићу од ружиног дрвета.
Карте су јој испале из руку кад га је угледала. Лице јој се изобличило као да је угледала самог ђавола, А онда је скочила, зграбила вазну која је стајала на сточићу и бацила је на Гелваду. Није успео да се сагне, па га је вазна погодила у браду.
Истовремено, Марендела му се бацила у лице. Почела је да га удара песницама по лицу. У први мах није могао да се снађе, А затим ју је чврсто ухватио за руке.
— Нема смисла, почео је Гелвада да је умирује Потпуно разумем твоја осећања. Али, овамо сам дошао веома важним послом, па те молим да ме најпре саслушаш.
Гелвада је још покушао нешто да каже, али су његове речи о важном послу очигледно пробудиле њену радозналост.
— Пусти ме, пусти, викнула је још неко лико пута. али све слабијим гласом.
Упутила му је још неколико најпогрднијих израза, док се Гелвада сам, смешкао. Кад је оценио да је бура прошла, прешао је на посао.
— Марендела, молим те да ме саслушаш неколико тренутака само, А кад чујеш ово што ћу ти рећи, убеђен сам да ћеш ми бити захвална што сам те посетио.
— У реду је, рекла је сасвим мирним гла сом. Али, најпре пођи у купатило да се опереш. Превукао је дланом преко лица. Руке су му биле крваве. Сусрет са лепом Маренделом прошао је, очигледно, теже него са наоружаним Рокасом.
Пошао је у купатило. И док се умивао, размишљао је о овом сусрету. Диригент Ро кас је очигледно радио за Немце. А Марендела му је помагала. У то нијс више уопште сумњао. Али, знао је да ће Маренделу некако успети да наговори да нешто више каже о овој вези. Могао би јој рећи да се већ зна да она ради са Рокалсом и да су неки савезнички агенти предузели мере да је ликвидирају. Могао би јој још рећи да је управо он, Гелвада, дошао да је заштити, па чак и да је морао зато да убије диригента., Кад се вратио У салон, Марендела је још увек седела на месту где ју је оставио. Узео је столицу и сео поред ње.
— Дошао сам овамо зато што те још увек волим, Марендела, почео је убедљивим гласом. Зато те молим да ми верујсш све што ћу ти рећи,
— Теби да верујем7, ускликнула је Марендела. Па ти си познат као највећи лажов у Европи Пре него што се решим да ти нешто кажем морам добро да размислим с свакој твојој речи.
— Добро. Пре свега, морам ти рећи да сам малочас у твом павиљону убио Рокаса. Бојим се да сам направио приличан неред. Али, није било другог излаза.
— За име бога! — Марендела га је неко време посматрала запрепашћено, а онда је проговорила:
— Значи, убио се Рокаса...
А зашто
(Наставиће се)
> 4 Габрилобић _
ПАНЕ ЛИМАР
из романсиране биографије Пана Ђ команланта са Јастрепца и јунака
21.
Професор _ високо држи прст, цакле му се наочари, само што сузе не крену. ено. сад ће матори да заплаче: поезија је то, драги моји бор ци. другови официри. Поезија је то вратити се у младост. а још сте млади и телом и духом. Замислите каква дизвна противуречност. То је револуција, а револуција је поезија. Јер револуцијом. деце моја, паолон, лоугови првоборци, ви сте савладали са му суштину живота, али 0вде.ми вам лајемо само основ науке. Да. другови. суштину сте живота савладали.
И тако петнаест дана долазе одлазе, од шест до десет увече, преко дана, целога дана, раг у Улби за Србију, ту преко пута школе, 4 тамо их прате и дочекују УД бовци. поедратни студенти права или агрономије. Отре жњавају се. навикавају. обузима их нека необична 7топлина. нешто меко, тихо. као расински шљивици, као планински потоци који ћарлијају по жељеном борачком сну, зауставља се живот, сам живот покаже само две-три бит не ствари. лепе, нежне, Тако је рат постао далек, онај рат, бивши и онај тежи. Уудбовски. Часови, звонце, црне та
бле, професорове течне, меке речи све су више прерастале у одмор. у дом, у мир.
Онда тог петнаестог дана. када се Лимару учини да 1е већ скоро зграбио тај први. тај почетни разред. ту прву степеницу својих снова, упаде на трећем часу. у осам увече, живахни Владо, узбућен, срећан, тражи Лимара и Манду. Не тражи одобрење од професора. заборавише школу. утонуше негде. одоше негде, без збогом лепој професорки.
Сву ноћ су Владо, Лимар и Манло разрађивали план о хватању групе бандита у Хомољу. Сада се јавио њихов човек из групе: банда приста је да упадне у замку. у припремљени бункер. Одмах, зна чи, у Хомоље.
У један по поноћи Лимар је на прстима улазио у свој стан у Дечанској улици. Полако је оставио ташну. Ћера спава. оставиће цедуљу. рећи ће ово или оно, отићи ће тихо.
Шта ће ти ноћас шмајсер, Пане.
Расутих коса, као да 1ош увек сања. стајала је, Вера у дугој спаваћици на вратима собе, стајала непомична као нека страшна савест.
Дан-два, Ћеро. Само дандва, И не далеко. Ту, до Обреновца.
ПРТА:
МИЛОРАД ДОБРИЋ
2,
ИЗНЕНАЂЕЊЕ
РА РЕКА ИЗРШЊАЊЕНЊА свог
ГУПТА ОЦРУЋА,
и Прскало. сваки од њих. по стотину и десет тако веле. по стотину и десет, на својој души. 8 ножем. камом, овако брацо, крк. Сјаје им се водене очи пуне туђих суза дрхти Дезертер, брата да спасе, само брата. Диду првоборца
партизана, кога су Миле Лу-
ди и Прскало рањеног ухватили У овим проклетим хомољским планинама. па га кроз село водили. у њега ку лаци пљували, његове газЗар ти није довољан пиш- де, које је крао и служио, тољ. Шане. Шта ће ти цела пљувале га и жене и деца. а торбица (са саржерима, Па- онда та Миле Луди натера не, И бомбе. Не лажи бар Да коље свог лууга. партизана. који му је рекао да ће
мене, Пане. га. њега. Диду. слугу. приВидећеш, дан-два. јавићу мити ускоро у Партију. јер се. Хитно је, а није опасно. је човек и борац, кољи, еве Лепа ствар. Слушај Ћеро. и ту нож, кољи пели Миле књиге носим. Само ћу седети Јуди, тако ћеш се покрстити и читати. Имаћу времена ко- и спасти комунистичког палико хоћеш. Да! да те пољу- кла и нека се напије партибим. Здрано 'Ћеро. Чувај се, занске крви, тако ће поново Ћеро, бити крштено лице, чопск, На џомбастом прашњавом краљев четник. лт"хти кама. путу креј Ресаве замириса дрхти Дидо ко бреза. скочи планина, стара и туђа. Поспа Прскало да закоље Диду ано, кроз сан, док га Џип стре ли Миле Луди не даде. стаса, гледа у мрклу. подмуклу ни. вели. буразере,. сестру ти тишину шума, мами га, зове твоју. то је мој побратим из га. а он као месечар хита јој прелратне шталерације, Дирадостан, у немом трансу. до ми је. мени, јунферу. наместио женску. утовицу Ран “ не ћу. била је женско и оста-
Два сата је већ прошло, а Дезертера још нема. Ћути планина, чека и камен и буква и Лимар. Ни ветра ни љу ди ни птице нема. Само негде
ло, свезала ме око срца, кад је четрдесет треће. курвинског јој бога, затекох у кре вету са капетаном Љубисављевићем. хоће сељанка _ господина, а господин брабоње-
мукли, неразговетни кокљај ке да њуши,. пугераш и пенежмивотног, сабласног. И ли- дер један. заклах их ко чосица која залепрша по бакар век, људски. да не вређам.
ном јесењем лишћу па одше
у сну, Миле Луди зна шта је
та у мрачни буквик, Откул пругарство, Не да Диду под толико лета у овој дубокој Прскалову каму. јер Дидо је јесени. у жутим и црвеним плашљив и послушан, ваљишумама, од којих очи боле. ће нам. Зато кољи, браћо, ко љи, научићеш, човек је ко
Два и по сата већ, а Дезед- гобече мало избечи очи та тера нема. Можда су опет 0- уотово, Плаче Дидо, камп тишли, као у сваком дану 0- удара у кост у ребра, неће ва месец дана како МИ ИЗМИ у срце, кољи “ грло, сеци, чу. како ми нестају, Зноје се Дилу испаде кама из руКУ.
дланови на шмајсеру. али оп познаје претњу ове тишинг, ових искежоних букава, које знају да говоре ћутањем лубље и мрачније и од самих људи. Дидо, брат Дезертероз, каже. пристао ће. Јер. два да на не пије, само буљи ћути, дрхти. Каже Дезертер. али му је и он сумњив. муца, лох ти. прича с бола с дола. Дозертер је дошао на одсуство из Армије да би брата спасао, брата рођеног. Диду. Али, онда зашто лохти прела мном, можда се плаши ста клених очиј“~ Мила – Лулог, или Прекаловог вепровог роп тања. Од Лимара убачен мећу њих, у банду. лута са њима већ месец дана. јер неће још, рано је. У Лимарев намамљени бункер. – Наслушво их се Дезеттер нагтлеплат. на страховао. Јер и Миле Луди
а Миле Луди опсова му матер. узе каму. и прикла чопе ка што је Дилу хтео дл упеде У Партију. Тако се Дидо покрстио им поста Мила Лудог друг, луд, пијан, А Дидо је пре рата Дезертера школовло, служио и крао, четири гимназије цело село нема, би ће ми учитељ међу газдама, а ја ћу му цепати дрва, у школско бакарно звоно звонити. А када је Дезертер четрдесет четврте отишвпо У пар тизане, па на сремски фронт, па у Словенију. где је из хомољских планина примио Ди дино писмо, да му мајку комунистичку која га је родила и са њим заједно, Дезертер узе одсуство као водник ЈНА У Новом месту, па дође у Хомоље да тражи брата, да га убије или да га спасе, не зна ни сам, јер Озна сваког дана
прикрајчава банду, а он би хтео да пита брата, је ли Дидо сећаш ли се четрдесет прве кад си ми доносио ужичку црвену „Борбу“ и песмајицу „Партизан сам тим се дичим“, шта је то брате бандо, јесам ли ја скојевац због тебе био, слуго вечита. Па га таквог усамљеног затече Озна у планини, мислили су да је дезертер, ал му ипак да доше после то име Дезертер,
па тако упаде у групу Мила Лудог и остале петорице, а међу њима нађе и Диду, брата рођеног, живог, мртвог Пи јаног.
Да ли је већ Дезертер поклекнуо пред Милом Лудим, пред Прскалом, пред омршалим мајором Рацком. пред гардијским поручником Живомиром, па сада у овој буковој тишини спрема усамље ном Лимару грдну замку, а ако је истина то, да их је довео, навео, онда ево краја за њима, са њима, ево краја ових тридесет дана по Хомољима са четири милиционера, које напрага остави горе код чобана на Црној коси. Ако су ту, ето ту су, тако рече уплашени ' Дезертер пре три сата, зашто га већ нема кад су већ ту, доле, у чобанској колиби крај извора где ће преноћити, где ће их ликвидирати, Јер, банда неће у његов припремљени бупикер, кажу далеко је децембар. тек је половина октобра, још мало сунца, живота и чобаница хоће, И младог сира џ спежег меса хоће, јер ће целу зиму слабим зубима кидати суво, јатачко месо и сир прда вац глодати, Ту су. доле, у колиби, нека опрости Владо, нећу да се вратим у Београд, јер ту су. ко ће да чека децембар. Ту су, дрхти Лимар од жеље дп окоича себе. да скине себе, ову тиштину, опај кошмпр мисли,
Зашушта лишће, једна сенка се проплачила од букве до букпе, Лимар чвршће стеже шмајсер.
То си ти.
Ја сам, друже мапјоре,
Дезертер је дрхтло, и унезверено гтледло У Лимара.
Шта је, Дезертеру. Гопори. Да нису отишли,
Да ми дате реч, друже мајоре, Где су.
Ту су. друже мајоре. Али дп ми дате реч. То прво, реч. Диду ћемо на суд само.
Хвала, друже мајоре,
Лимар отпасује бомбе. Је“ дну задржа за себе, ДезертеРу даде две.
Где је милиција, друже мајоре. Ту, око мене. Чека. Само храбро и мирно. У саму 30ору. као што рекосмо. А сада иди.
(Наставиће сеју