Borba, 20. 07. 1993., str. 15
њене
~
БОРБА. УТОРАК 20. 7. 1993.
2, 29" У HUTPKO! пословној ГОДИНИ
Јасна Шарчевић
На почетку новинарске забелешке из разговора са Мирославом Маглајићем, директором ДД. „29“ стоји његова констатација да „шлепер“ хране више вреди од „шлепера калашњикова“. Да су у питању нека недавно прошла времена, ова мисао изгледала би, отприлике, овако: „шлепер америчке шунке више вреди од ~ контингента „југа“, судећи по информацији из фабрике која је, по речима њеног директо· ра, више зарађивала на америчкој шунки него што је била вредност извоза „Југа“. Пошто је, како то често каже директор Маглајић, „такво време и окружење“, разговор настављамо на тему „домаћи купац и његова солвентност“. — Кад сам оверио седамнаести ценовник у овој години, питао сам ко ово купује. Про_ шле суботе сам, међутим, био у Београду и видео сам како људи носе нашу „чајну кобасицу“ као нарамак дрва, прича Маглајић..
О „времену и окружењу“ из
Д.Д. „29' потекла је оваква прича: — Ми стално пратимо пулс тржишта, посебно непосредно након наших маркетиншких активности — промоција и дегустација. Још увек нисмо комплетно обновили нашу амбалажу са знаком „29“. још увек се, ту и тамо, провуче тај „новембар“, што не смета нашим купцима, јер су навили на то име. Са тржишта добијамо две информације које нас посебно радују — успели смо подићи квалитет наших производа и одржати га. А то није заслуга само наших технолога, већ и политика вођења фабрике, односно наша политика цена. Нама је веома важно што тај наш потрошач каже о нашем производу, па смо, након дегустација за пословни свет и за друштвено-политичке раднике у улози потрошача (да мало подигнемо ниво и да дамо имиџ нашој фабрици), кренули у самопослуге. Међутим, тај пројект је још увек само на папиру, да не бисмо направили неку невољу. Тако смо, за неко
време, одустали да од Теразија
до Славије, у Београду, на 18 пунктова поставимо 18 наших мортадела, дужине 14 до 20 метара. Социјалне тензије су велике, и искрено речено, плашимо се да би оваквом нашом промоцијом могли направити невољу и градским оцима, и себи, и народу, каже директор
ДД. „29"њ
Што држава ћутн
Ова фабрика има 20 индустријских кланица у Југославији. Распадом СФРЈ (око 40 одсто производње било је пласирано у четири отцепљене републике) и увођењем економске блокаде СФРЈ (десет одсто производње ишло је на извоз), производња није смањена за педесет одсто, како показује рачуница из заграда, већ за 40 одсто. Ако јој се придода податак да је потрошња меса у земљи пала за 20 одсто, онда је производња требало да падне и за 60 одсто. Овај, условно речено, успех у борби против пада производње, директор Маглајић објашњава разликом у компензационим пословима са Македонијом, чињеницом да у Србији живи око 500.000 избеглица и пословима са Вој-
-ском Југославије. Ту је и део,
углавном хуманитарни, који иде за Републику Српску и Републику Српску Крајину.
— ту постоје две опасности, упозорава господин Маглајић. Једна од њих је да неке нове санкције доведу у питање извоз у Македонију, који је ионако проблематичан, јер ми много губимо на разлици између динара и денара. Затим, ми нисмо у стању да пласирамо робу у крајине, сем хуманитарне помоћи. Друга опасност је дивљање цена и радикална измена одлуке о њиховом формирању.
Када се ово узме у обзир, на нивоу кланичне индустрије СРЈ, долази се до података да је индустријска производња
"меса сведена на свега 30 одсто,
а то је, према речима Маглајића, праг испод којег се не би смело ићи. — Зато ће, опомиње он, држава врло брзо морати да седне са нама, кланичарима. Не само што ћемо бити
жељни меса, већ ће сточни
место америчке _ шунке, нарамак — чајних
фонд бити осиромашен до те мере да нећемо бити способни да се повратимо и да будемо способни за извоз.
Кланичари Југославије „се'ли су већ са државом“ 31. маја. — Ми смо тражили само да се под контролу стави соја и рибље брашно да би се с једне! стране смањио хаос на тржишту јер се промет тих сировина одвија углавном преко“ приватника. Друго што смо тражили јест да премије које држава одобрава стигну до оних којима би требало да стигну. Тражили смо и да се сточна храна регресира по повољним каматама јер без одређених компоненти нема.
= Путеви „чајне“
= Наша „чајна“ се одлично продаје у Словенији, иако је једна од најскупљих. Како стигне у Словенију, то нико жив не зна. Вероватно из Ма: кедоније у Албанију, па преко Драча, рекао нам је директор ДД. „29“.
"свињарске производње. Има сточарске, а ми смо, ипак свињарска земља. Све је то, међутим, остало на нивоу захтева и зато долази до овог стампеда! цена роба којем ми не видимо
(краја, каже Маглајић. |
Сав труд може пропасти ПРУ НО.
ДД. „29“ је једна од кланица које су регистроване за извоз у САД и ЕЗ, поштујући директиве из програма стандарда ИСО 9.000. Према речима њеног директора, испуњено је негде. око 90 одсто услова. Извозни програм — америчка шунка у фолији, специјлани гулаши и комади меса (тзв. „шведска конфекција“) за ЕЗ и значајан део за ЗНД, сада је у домену „боље прошлости“ ДД. „29“. Убеђени смо да је ово најтежа! година која се сада појављује у пословању кланичара, јер ми смо сада у ситуацији да водимо рачуна не само о профиту, већи о одржавању производње. Прве девизе које ће Србија да оствари, биће од производње хране, а у том сегменту, ДД. „29“ играће значајну уло-
_гу, обећава Мирослав Магла-
јић.
Ако «е овако настав
Дотле, мисли он, на нивоу Ср_ бије мора се заједнички радити око билансирања хране јер, ако се овако настави, у условима блокаде и хиперинфлације, „једног дана ћемо остати без хране“. Као и већина амбициознијих југословенских предузећа Д.Д. „29“ је покушао да пробије први степен блокаде. У Будимпешти је основана мешовита фирма „Панонфуд“, са једном фирмом из Београда, кренуло се у инвестиционо пословање у Кину, са програмима „ноу-хау“". Прихваћене су три понуде фабрике у Кини, међу којима је и градња агроиндустријског комплекса у провинцији већој од бивше југославије. Ту су и два програма за Ирак и Либију, затим послови за холандски „Белах" и немачки „Маурер“, договор са фирмом „Каменко“ из Њу Џерсија око улагања у програм производње америчке шунке у термоскупљајућој фолији. — Ни један од ових про-
грама и послова не можемо да |
реализујемо применом резолуције Савета безбедности, а последња под бројем 820 нас је начисто сахранила, каже Маглајић. На плаћеном одсуствуу ДДж „29“ је од двесто до тристо радника месечно. То су, углавном „радници који су радили на извозним програмима. Оно што је најважније, истиче Маглајић, то је да се производња одржава од 45 до 62 тоне дневно, роба је продата, а залиха нема, ни улазних ни излазних. Ма колико да радимо на одржавању и организацији производње, још нам је теже да ерозија капитала не уништи баш све оно што смо урадили, да не доживимо финансиј-
остаћего без хране: Мирослав Маглајнћ
ски крах. Капитал смо донекле сачували, али смо изгубили доста, још ни не знамо колико, јер не можемо да пратиMO... „29. новембар“ је 12 година био прва фабрика меса и месних прерађевина. Онда је дошла у предстечајно стање. Сада је поново прва у овој, како каже њен директор, суженој и осакаћеној Југославији. Десило се то онда када су, по његовим речима, „новембар“ трампили за два „Д“.
— Ми смо трансформацију из: вршили у мају 1990. године, али је она практично заживела тек годину дана касније. Сматрајући да у томе не може суделовати само деоничарски капитал, трансфомисали смо се кроз деонице које су уписивали радници. Тражили смо, међутим, да неко уђе и са свежим капиталом, а у то време било га је само у банкама и у Фонду за развој Србије. Тако су нама данас деоничари Фонд и Панонска банка, чије је учешће 14,4 одсто. Ми смо нудили деонице и нашим пословним партнерима, како купцима, тако и добављачима. За тако нешто није било слуха и ту смо имали одлуке које нису обавезивале никога. То је код Агенције за преструктуирање прошло како је прошло. Наша трансформација је прихваћена суштински се даље није могло отићи. Због санкција, с једне стране, а са друге зато што смо били интересенти за улагање страног капитала. Ми и даље идемо у трансформацију, с тим да сада деонице нудимо потенцијалним деоничарима, као компензационе деонице, каже директор Маглајић.
НОВИ ПРОГРАМ „МЕТАЛОПРЕРАДЕ“ ОБЕЋАВА УСПЕХ
На Падини — узбрдо
„Док имамо хране, санкције нам не могу ништа“, гесло је са којим је српска власт кренула у сусрет „неправедној и наметнутој блокади“. Отрежњење је убрзо стигло: осим сунца и кише производња хране захтева и гориво и машине и резервне делове и здраво економско окружење, дакле све оно што нашој пољопривреди недостаје. „Металопрерада“ из банатског села Падина, једна је од малих фабрика која покушава да обнови производњу намењену управо тој привредној грани.
Ослонивши се на домаће сировине, свесна празног простора које је за собом оставила несташица роба набављених из бивших југословенских република, ' „Металопрерада“ се почетком ове године упустила у неизвестан посао освајања нових машина: постројења за прераду јабуковог вина у јабу-
ково сирће, котлова на сламаста горива, моторних тестера. У фабрици су посебно по-
__- прве наруџбине. Карактерис-“
вољан првим шестомесечним учинком. „Фабрика се, каже, одржавала у животу, тако ре-
носни на свој најновији произ-~ ћи бесплатним радом, али се
вод — тресачицу — пољопривредну машину која служи за брање коштуњавог воћа, за коју тврде да је међу најквалитетнијим машинама те врсте у свету.
Пре само две године „Мета-, лопрерада“ је након издвајања
из матичне фирме, панчевачке „Утве“, морала да свих 167 запослених пошаље на при-
нудни одмор и њихову судби- ~
ну препусти у руке Фонду за зајемчене личне дохотке. Почетком ове године решили су да покушају оно што је изгле-
дало немогуће: да оживе по-
стројења и да'се новим програмима укључе у хаотично до'маће тржиште.
__ Директор „Металопрераде“, Јован Томовић; није незало-
то исплатило, почели смо са уговарањем нових послова, реактивирали трећину капацитета, део запослених вратили у хале и кренули у битку са несташицама сировина и нелојалном конкуренцијом, која хара тржиштем нудећи ниске цене, слаб квалитет и никакве гаранције“. 5
Нелојална "конкуренција, међутим, не може да нађе одговор за Металопрерадину тресачицу коштуњавог воћа, из једноставног разлога: нова машина је квалитетна и релативно јефтина. Креирали су је проналазач Влада Дубока и екипа инжењера „Металопрераде“. У току су завршна испитивања,а почеле су да стижу и
· тике тресачице су импресивне: капацитет јој је две воћке по минуту (мења 150 радника), обара 90 до 95 процената плода са дрвета, за десет сати рада троши око 20 литара нафте. Користи се као прикључна машина за трактор, са једноставном монтажом. 3
За разлику од свих досадашњих креација ове машине, нова тресачице из „Металопрераде“ не оштећује корен и кору дрвета, јер уз помоћ новог система поседује могућност регулације јачине трешења и притиска машине на кору дрвета. Цена машине је око 20 хиљада марака, што се, тврде конструктори, на добро организованим воћним плантажа-
ма може исплатити врло брзо. - --досега".
Због окружења у којем раде, људи у „Металопреради“ нису велики оптимисти и поред до- · брих почетних резултата. Јасно им је да сељак не може уложити велики новац у машине у тренутку кад ни изблиза поуздано не зна да ли ће неко његове производе моћи да купи. Зато се, уз производњу нових машина, баве и ремонтом старих, не одбијајући ни један посао.
Директор Томовић све то врло једноставно формулише:
„Наше је да радимо боље и јефтиније, да произведемо квалитет, да раднике научимо
да размишљају о ономе што раде. Све остало је ван нашег
М. Микуљанац