Bosanska vila

Стр. 28

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 2

И мене нешта стеже у грлу; тргох се тако јако, да пробудих свога дешњака, За тим брзо скочих, опиџах се по челу да се увјерим је ли заиста охладњело, а из очију ми полеће неколико крупних суза.

И окретох се на другу страну.

Не прође ни чејрек сахата а трубе затрубише, добоши залупаше, војска се подиже и само чујеш уз вике: „узбуна, узбуна!“

Наста читав метеж... Трче једни на једну, други на другу страну; једни траже ово, други оно... Читав урнебес !

Спремисмо се...

Пребројасмо се. Ови бјесмо на окупу.

И пођосмо.

Народ: и старо и младо; и мало и велико, све то иде нама у сусрет, па нас ките цвијећем, поздрав. љају, а ми се распјевали, развеселили — не може боље бити,

Тако пјешачисмо неколико дана, док нам се не указа испред очију једна огромна планина.

Наш вођа заповједи да станемо.

И стадосмо.

Он, међу тим, гледаше натмуреним погледима у дубоку даљину испред нас.. и рече: да се иза ове планине, која се пружа испред нас, налази, по свој прилици, наш непријатељ.

На том се мјесту мало одморисмо, а затим се опет кренусмо напријед до под саму планину.

Ту се утаборисмо.

Наредбе бјеху издате, патроле распоређене и свака оде на своје мјесто.

Ја сио крај шатора, узео пушку у руке, па пре мишљах шта нас све чека и шта може бити још ове ноћи... |

Док иза мојих леђа чух неке тупе људске кораке.

Окретох се и видјех како наша два војника спроводе једног од непријатеља са завезаним очима и упутише се право вођином шатору.

За неколико тренутака па га вратише другим правцем натраг.

Тек што се подигох и упутих осталима: е, да ли бих шта сазнао о ономе непријатељу, а до утију ми доприје трубни знак на збор .. . Полетисмо сви зборном мјесту и упоредисмо се један до другога.

Ето нам и вође. Шрође поред десног крила па стаде према средини трупе. Накашља се по своме обичају, више усиљено, набра обрве и чело и отпоче:

— Војници и јунаци! Овај час добих поруку од противника наших, да се међу њима налази један див, прослављен са свога јунаштва, па позива да му когод од наших изађе на мејдан... Јунаци! Ваљда је мајка родила јунака, који ће освјетљати образ и себи и свима нама...

Вођа и не доврши своју ријеч, а мене, не знам

. За тим се окрете нами

ни сам како, зграбише другови па уз велику грају и вику изгураше пред самога вођу...

У први мах почех се копрцати, хтједох покушати да се браним: како има и јачих и одважнијих, али онај поглед вођин као да ме пресијече — и ја готово клонух, оборих главу и ућутах...

Наша се војска испела на једну страну планине. а непријатељска на другу; у долини се шеташе помамно бијесни див.

Још му се честито и не приближих, а ноге ми почеше клецати.

То бјеше право чудо од човјека... У висини око три метра, а у пречнику засигурно подруг метар. Глава обрасла самом косурином. Брада до појаса. Очи крупне као највећи турски филтџани.

И мене обузе неки страх; али за мало. Помислих на све, прибрах сву свају снагу и корачах му полако у сусрет.

Док ме див запази.

Сада бјесмо готово очи у очи.

Већ примијетих на његову лицу као неки подсмијех и срџбу.

Док се окрену мени;

— Шта ћеш ти овдје, кепецу 2

Ја устукнух од оног његовог рапавог гласа. Али се брво прибрах.

— Џа ти си звао!

— Чар с тобом да дијелим мејдан/г И див се грохотом насмија, а од његова грубог гласа одјекнуше планине.

— Са мном! Одвратих му набусито.

— Чекај мало, сад Ћу ја тебе...

И исука свој мач и потрча мени. Ну у томе му се ноге оклизнуше и он клече...

Ја притрчах. Наши се мачеви укрстише. Мој се мач засија више његове главе и скидох му то чудо са рамена.

Кад видјеше наши противници шта учиних са њиховим дивом, међу њима овлада ужасна забуна и они нагоше бјежати.

Међу тим, ја хитах својима; али не дођох ни до по планине, а на мене се осу читав пљусак куршума.

Већ осјећах како ме пече по тијелу.

И почех завлачити руку да вадим куршуме из рана, али како који извадим, а оно ми очи засјене од његова сјаја, жуте се као дукати; и ја узвикнух колико ме грло доноси: -

— Ах, та то су златни куршуми!...

Док ме муну у ребра каплар Миро:

— Бјеж' отален, даћу ја теби сад златне куршуме! Хајд на емијену!...

И ја се тргох. Протрљах очи и видјех гдје сам. Опипах се по тијелу, а оно ме још пече, али не од куршума — не знам од чега...

И одох на смијену. Бтиоград, 1898.

Бе ти