Bosanska vila

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

ко о)

Стр.

Нашем Чика Јови.

ЈЕ ово љето, новој сређи (бер (Овак се нада, Теби старо нанијело _ Много јада.

Биле твоје,

Биле евоје.

Твоје јаде, твоју срећу Српетво дијели, Ша ти за то ново љето

Бјеху драге,

Боље жели. Ћуди благе.

Прошло ти је уграбило Шћери миле,

Ко и теби, многима су Драге биле.

Силно боли,

То што воли.

Анка, Маца поћерке су

Твоме срцу ко рођене (Обје сам их знала добро ·Тихе, добре, умиљате, Њин губитак тебе старца

Ал сјети се — и Бог бира

Задао ти тешку рану

Џа му жао,

За утјеху сву ти српеку Дјецу дао. |

А. дјеца ти узвикују :

„Бето ново,

( нашом срећом буди срећан Чика Јово!“

Крушевац, на нову годину.

Мила.

во ан“

Плаветна долама. (Н. ди РјЈезвае.)

(Свршетак.)

У.

И, један пут осјетисмо страшан упечатак.

Пјешаци, који су мало час напредовали, тако да смо их најпослије изгубили из очију, и само смо по пуцњави нагађали гдје су, указаше се ча нову пољу, уступајући полако у добру реду.

То бјеше четврти корпус, који уступаше.

У тренуту ока видјесмо пукове гдје се купе, шушља кола творе, а на обзорју указа се линија, приближујући се са необичном брзином, с почетка прна и неразговијетна, послије блистајући се на сунчевим зрацима — оклопници непријатељске гарде.

— Чини ми се, рече ђенерал и лице му се разсе скорим п ми ухватити у коло. коњички један

ведри, да ћемо

Одмах за тим дојури заиста официр од ђенералштаба, па не заустављајући се, викну:

— Спремите се на јуриш!

Једва један пут...

Кроз редове прође жагор задовољства. И сами коњи као да разумјеше, топоташе ногама, махаше гдавом, да им верижице на жваљама зазвечаше.

Брзо поскакаше са коња да попритегну колане, а када се вратише у седла, командова ђенерал својим снажним гласом.

— Сабље трзајте!

Звекну челик, сијевнуше сабље.

Тјасак бјеше свечан. Сваки помисли на оне, које је оставио тамо, дома; онда се главе издигоше. Били су спремни.

Гранате почеше падати, ако и не на нас, а оно на батерију испред нас, која је живо одговарала.

Други официр долеће као муња и рече:

— Генералу, подајте наредбу артиљерији да се

у трку повуче иза вас, а чим вам пут буде слободан, нападните свом силом на масу која долази; то је драгунска бригада.

— Господо, на кога је реде рече ђенерал окренувши се нама.

Гастон изађе напријед.

— А! ти сиг рече му отац. Е лијепо! чуо си налог. · . Иди!

МТ.

Гастон ободе коња.

Ђенерал га пратијаше оним поноситим и њежним погледом, који већ знамо.

„Лијепа његова плаветна долама јасно се виђаше на пољани, на којој му коњиц дивно поиграваше.

Дође до топова. Тек што тамо стаде и батерија се спремаше да уступи, двије гранате једна за другом падоше на групу официрску. Диже се облак прашине, од којега се ништа не могаше разазнати.

Ја погледах у ђенерала у тај пар. Исправио се у стременима, непомичан као кип, бијел као мрамор. Али му рука не дрхташе, када узе доглед и управи га на батерију.

Прашина се бјеше разишла — а плаветну доламу више не видјесмо.

Топови долазише у оштром касу.

На својем сједишту два артиљера пребацила попријеко мртво тијело покривено шињелом, испод којега, се промолио плаветан рукав са сребреним шеритом.

Када доспјеше на двадесет корака, окрену се ђенерал својим војницима и сам командова:

Пред прси!

Џа тргнувши сабљу, поклони је покретом лаганим и свечаним, давајући пошљедни војнички поздрав својем мртвом сину.