Bosanska vila

БР. 24.

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Отр. 441

На светињи смо! — рече ми вођ! — И доиста величанствена је ово гора, света планина, са које Свемоћни, уз небеске трубе, блијесак муња, и тутњаву громова, грјешном човјеку издаје свете заповијести.

У једном је куту мала, каменита црквица у којој се никад кандило не гаси; а мирис измирне и тамња на подиже се полако божјем престолу.

По етрменитој стази корача сијед старац у ка-

луђерској одори, ослањајући се на тешку. оковану

палицу. Пред вратима га дочекаше два испосника, поклонише се а он их благосиља... Свима пружа благослов а сам пада на кољена пред Божји лик и у сузама моли љубав и благослов своме народу.

СУ

Свануло је. Ми смо били на лађи... Море је било тихо и глатко, као огледало. Путници, од најшаренијег свијета са истока, размилили се по крову, да се науживају позне јесени.

Сиђосмо низ степенице у загушљиву собицу.

Према вратима била је постеља са подигнутим шареним завјесама. Мало кандило горело је пред иконом св. Богородице У собици бијаше неколико људи, који тужно и забринуто гледаху у постељу. На по: стељи је лежао старац и мирно спавао. Крај његових ногу сједио је калуђер, превртао бројанице и тихо шапутао молитву. :

Крај главе старчеве стајао је анђео у бијелој хаљини, са дугом расплетеном косом и српом у руци.

— Смрт! — рекох ја.

— Анђео смрти — поправи ме вођ.

— Па није страшан, као што га описују.

— Облик му је овдје благ и лијеп, јер долази да у вјечно блаженство однесе душу праведникову. Али кад долази по душу грјешника, грозно га је видјети.

Старац отвори очи, погледа нада се и осмјехну се.

— Дјецо, — отпоче старац —- приспио је пошљедњи час. Божји посланик очекује више моје главе. Опростите ми све муке, које сте претрпили како оестависмо чашу милу отаџбину. Опростите ми, ако сам вам кад у незнању на жао учинио; а ја вама праштам све. Однесите поздрав, опроштај и благослов моме синовцу краљу Владиславу, краљици, дјеци њиховој и цијелој српској земљи, Реците краљу, да му све опраштам. Нека. му је срећно. Отишао сам из Србије, да се никад више у њу не повратим, а сад жалим што у њој не предајем дух Богу. Али Божја је старија ... Збогом, дјецо,... Бог вас благословиог...

Сви су пали на кољена, а један пројсед дворјанин проговори: — Смилуј се на нас оче свети, не остављај нас сад на сињем мору, међ туђим свијетом. Небројено је благо, које је твоја света рука сабрала, да га носи у милу српску земљу. То ће све ови туђини послије твоје смрти заплијенити, још ће нам ређи да смо их негдје покрали.

Старац подиже руку и прекрсти се: — Оче небесни, ако се твоја света воља слаже са молбом ове дјеце, а ти повови анђела смрти, а мени, понизном слузи твоме, дај снаге, да опет видим своју милу отаџбину !

Мадо за тим архиепископ се прекрсти и полако подиже.

— Дајте ми одјећу, хоћу да изађем на ово лијепо Божје јутро.

Сви му похиташе. Облачили су га плачући од радости и шапћуби: Слава тебје Боже наш, слава тебје !

>=

Налазили смо се у великом дворцу и стајали смо пред неким широким, двокрилним вратима.

Ушли смо у неко пространо предсобље. бупротно од врата били су прозори кров које угледах крови на њему снијег.

Момак који нам отвори врата метну прст на уста. Из очију му прочитасмо: — Тихо!

Соба у коју уђосмо била је пространа, раскошна,

царска соба,

Широка, постеља украшена сувим златом. На њој је сама бијела свила везена златом и сребром. На њој лежи стари архијепископ.

Сава подиже главу: —- дјецо, ја овај дан преживјети нећу. Нијесмо више у туђини, међ браћом смо. Ну, ја бих ипак волио, да у Србији умирем, али са Богом се не титра. Кад сам гњеван. полазио из отаџбине молио сам га да се никада у њу не повратим.

И гле сад, кад сам већ на прагу Србије, — Бог ми испуњава жељу и мени дође суђени дан.

Патријарх се подиже и благо запита: — Хоћеш ли да јавим цару 2

Сава одмахну руком и рече: — Немој ми за-

давала тосла. Најтријатније Ћеш ми учинити ако т сам одеш у своју ћелију, па да сам у тишини душу

своју предам Господу. — Једино што желим то је, да будем у животу кад стигну велможе из Србије.

— Ево их! — викнуше сви у соби,

Момак уђе и поче пријављивати: — Велика

господа: жупан Бранко Опорчић, Радивој Гамзић, кнез Петар Вуканић, војводе Бошко и Веселин Угљешић !

Светитељ радосно сједе у постељи и пружи обје руке вратима, која слуге отворише а кроз њих уђоше у дожницу пет српских великаша, пет носилаца славе.

српека

Кад их светитељ угледа поздрави их радосно: другови, мога дјетињства и младости, хвала вам што дођосте на пошљедњи час старом слузи Божјем !

Они поискаше благослов, а он их благослови и загрли све редом.

— Краљ нас је послао теби у сусрет, — рече један велможа. — Кад се дани прољепшају и кад се оснажиш, кренућемо за Србију.