Bosanska vila

1908. БОСАНСКА ВИЛА. 1003.

Бр. 1 Стр. 8 Зашто мене мајка роди 2 >= 5 евам песме — морам тако — Волим младост — њене жеље, Љубим своје преко мере, 6:07 Мени: песма душу крепи: Хај, ала сам срећан с њоме! Српеки језик, српско име. Певам сунце, сјајно, јарко; Волим браћу и весеље, Љубим браћу од три вере Певам теби данче лепи, Што у срцу расте моме. | млађан се дичим тиме! Твом вечеру, твојој зори Волим зору, лепо руди, Љубим правду — од Бога је На истоку, што се буди. Вече, ноћцу, данак бели, И слободу златну, милу. Кров песму ми срце збори: Срце моје још у груди, Љубим Бога, живот даје,

Цознају га кроз њу људи. Џевам цвеће, тице мале: Џевам небо, звезде јасне,

Што су небом затрептале; Џевам њене очи-красне, Џевам удиљ — то ми годи — Зато мене мајка роди!

Што ми увек срећу дели! Волим песму, кад се ори

Из млађаних српских груди

И Бог што ме 'ваког створи, Ла ми од евуд срећа руди! Волим живот — јер ми тоди — Зато мене мајка роди!

И љубави рајску силу.

Њубим и њу у том свету

Што ми живот срећом краси Дивни цветак у процвету, Њена уста, очи, власи

Љубим страсно — то ми годи — Зато мене мајка роди!

Предраг.

Опсада Београда. — Драгутин Ј. Илијћ. —

, а онога дана, када је мали Чарапић са Авале = завитлао стену и у" београдској тврђи 0обоа рао туреку мунару, Турци су се толико тре5 пали, да од страха не знадоше ни где им је о

| _ глава.

Чим је стена са мунатом пала пред џа= мију, расуше се Турци куд који, а хоџа отрча паши у Сарај да му јави о чуду што се десило.

Нико међу Турцима, па "ни сам паша не могаше одгоненути како је могла оволика стена летети. Да је човечја рука завитлала на то нико није ни помислио; јер тек ако. би је двадесет најјачих Турака једва могли кренути, а да је подигну и одбаце од себе то већ нису били кадри.

Позва паша хоџе и дервише да и њих припита, али ни ови му не могаху ништа рећи. Сви су били сложви у томе, да стену није бацила човечја рука; али да ли је с неба пала или су је џинови од некуда бацили то нису знали.

Забринули се Турци а паша подавио браду, па само ћути и слуша шта ко говори, док ће у неко доба, Мула Вајим, хоџа од Барјак-џамије устати п рећи:

= Како би било, честити пашо, да о томе рту припиталшт Бродарицу, нашу посестриму. |

- = Ње нема овде већ десет дана — одговори паша — отишла у Стамбол да се састане са осталим навама п самовилама, те да се договоре како Кемо тврдоглаву рају још боље притегнути.

= А зар нам не би могао рећи о томе што Хаши-баба 2

= Машалах! — узвикну паша весело. — Ми се овде мучимо да погодимо а заборависмо“ на светога човека Хаџи-бабу.

А овај Хаџи-баба, био је један стари дервиш, тако стар, да га ни прадедови најстаријих Турака у Београду нису памтили као. млада човека. Живео је у једној текији баш до самога римског бунара, који се и данас у горњем београдском граду налази. Од дубоке старости већ је сасвим обневидео, али је био видовњак, па је могао видети чак и оно што нико здравих очију не види.

Паша брво нареди да му доведу Хаџи-бабу.

Не потраја дуго, кад се одонуд зачу силан шум,

_ као олуја: зајечаше бубњи и свирале. Иде Хаџи-баба.

Мула-Вајим потрча вратима да их отвори, кад у пашину собу уђоше прво шест људи. Ишли су један за другим по три добра корака одстојања и сви су за собом вукли једну дугачку као снег седу браду, тако дугачку да су њоме могли три пута опасати пашин конак. |

За брадом се појави стари Хаџи-баба између два снажна дервиша, који га држаху под мишке, јер је био толико стар, да се једва мицао; а с лева и десна ишла су још два Турчина, који су обема рукама подупирали Хаџи-бабине обрве, које беху таман као широка стреха, под којом је стајао слепи видовњак.

Нису Турци поштовали Хаџи-бабу као светога човека само ради његове старости, већ зато, што су вналш, да ће им царство пропасти чим Хаџи-баба умре. А старост му је била тако дубока, да би он већ давно умро, само да се није појпио хришћанском крвљу, која му је живот обнављала.

Паша и сви Турци учинише дубока темена пред светим човеком, дотакоше се рукама његове браде, а четири измећара распалише један огроман чибук па га тиснуше у уста Хаџи-бабина,