Bosanska vila

| 1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

44 у ме ~ у " Мана

И Стре Збли

Пе 22

»Не, драги« одговори блато, али одлучно »не могу га сад узети.«

У А зашто 2«

»Не бих имала никаква задовољства, јер би ме опомињало да је то дар мога дјечка само.... што _ бојим се, не приличи његовој љубави према мени.«

__ »Шта2« рече Мервин, плашећи се шта ће рећи:

»Себичност« одговори тужно »потпуна себичност. «

»Шта ћу Ја нијесам крив; прије нијесам био таки.«

»Нијеси долазио у искушење. Лак је живот кад нема пекушења и мука. Битка није битка, гдје нема непријатеља, с ким ћеш се борити. «

»и га називаш мојим непријатељем #«

»УТи врло добро знаш да тако не мислим.« Мервин стаде укочен. Никад је у животу није видио таку. Ло га је доводило до лудила, а мржња према очуху још јаче испуни његово срце. За то нагло излеће из собе. Б

Иђаше полако п немарно.

Парох је опавио да је Мервин расијан и непажљив. У неколико је п погађао узрок.. Сврштвши "лекцију, пусти га кући. И парох се упути донекле с Мервином, али пошто је био врло ћутљив, остави га и скрену другим шутем у село.

Оставти сам, Мервин иђаше полако, љут сам на себе и на свакога. Скретао је чешће ес пута, само да се што више задржи. Дошао је до прелаза. Тако замишљен и расијан прелазио је преко ограде и не павећи, док му нога не запе за нешто, те се мал не стрмоглави.

„Шта ли је то2« помисли им саге се да види.

»Басамак. — Басамак, о коме је лорд Вордло говорио, а он рекао да га не треба градити.

Љутина још јаче ускипи у њему.

>Како се смије дотаћи нашег прелаза и мијешати се у оно, што је само наше. Ја то нећу! Нек меће басамаке на своје прелазе, а наше нека остави у миру! Рекао сам да ћу га покварити, ако та начини, па тако ћу и учинити. «

Свом снатом стаде лупати ногом о басамак. Кад га мало ослаби, извади ножић и повади клинце. За тим га повуче руком, диже им баци у страну. Онда малко одахну и крену кући.

Нина је била дошла и сједила покрај ватре; очекујући Мервина. Изгледала је тако мирна, да би тешко могао ико познати по њеној спољашњости како јој је немирно срце лупало. Хиљаду успомена, јурило јој је кроз главу. Сјећала се заједничког живота, његове помоћи и добра, које јој је, и несвјесно, учинио. Сматрала га је анђелом — вјесником мира и доброте. Он је био звијезда предходница њеног живота, која је својим свијетлим примјером довела до нечег вишег и светијег.

Тако је размишљало бљедолико дјевојче, док. је њезин идеал љубави и доброте остављао рушевине код прелаза. | не:

Материнско срце госпође леди Вордло тужно је одјекнуло, кад је видјела какву је промјену болест оставила на дјевојчету. Била је врло блиједа и мршава, врло мирна и покорна. Она је изведе на горњи бој, да остави ствари. Наговараше је да мало прилегне и одмори се. Али Нина неће ни да чује. Она мољаше тако живо, да јој тетка допусти сићи у салон, како би могла што прије дочекати Мервина. Магдалена је одведе доље и намјести покрај ватре. Она је почињала разговор, али Нинине очи лутале су сваки час према вратима.

На један пут врата се нагло отворише. Дјевојче скочи и поцрвење. Но, то је био лорд Вордло. »Мервин је закаснио,« рече он »требало би да је већту.«

»Да нијеси сувише уморна, Нина 2 Могли би му изаћи у сусрет2« рече лорд Вордло.

Тај предлог обрадова Нину тако, да јој Магдадалена није могла то ускратити. Лорд Вордло умота је пажљиво и обећа јој, смијући се, да ће је носити ако не могне ићи.

»Овај свјежи, брдски ваздух брво ће обојити

твоје младо, блиједо лишце,« рече лорд Вордло отва-

рајући врата. Изађоше. Јесенски залазак сунца бијаше величанствен. Нинин поглед почиваше на прекрасним, старим брдима и шумовитој околини.

Иђаху кроз златну свјетлост и пожућело лишће. Лорд Вордло непрестано говораше, не захтијевајући одговора. Она премишљаше како је срећан пи миран, дивљачан ш лијеп Мервинов завичај. Ах, овдје он мора бити срећан.

Кад су дошли до мјеста, од куд се могло видјети далеко у шуму, лорд Вордло прострије огртач на хрпу опалог лишћа и рече Нини да сједе.

»Овуда ће он доћи« рече сједајући покрај ње. »Видјећемо га још из далека. «

Нијесу дуго чекали. На крају видика појави се једна прилика. Нинино лице поцрвење а очи се засвијетлише п напунише сузама.

Лорд Вордло дивио се њеном умиљатом погледу. Није знао да се дјеца толико воле. |

»Он се не журш« проговори Вордло. »Нијесам га никад видио да иде тако полако. Не види нас. Ја ћу сјести на ову страну, да те сакријем. (, колико оклијева, а обично иде скачући.«

Нинино „срце куцаше брзо. Она хтједе побјећи и сакрити се. Њена стара карактеристика! Мервин угледавши очуха, застаде и. поцрвење до ушију. Није видио ко сједи на другој страни. Мислио је да је мати. На једном га обузе стид, сјећајући се шта је урадио. До сада није ни помишљао како је ружно дјело учинио, а сад му је то савјест казивала. Размишљао је како ће се мати зачудити, кад види шта је учинио.