Bosanska vila

1:

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1903.

х 5 розор је био отворен, али у сјенци. Цијелу | околину освјетљаваше мјесец.

4

0)“ ченим прстима у кудраву косу, сједио је млади 2 пјесник п гледао на поље. ђ

Већ је било пола ноби. Тишина је владала А у цијелој варошици, а он се и не помицаше с мјеста _____п не даваше никаква знака од живота. Оба сјајна __пјесничка ока бјеху упрта на трептање звијезда у ____неизмјерној даљини, док се душа борила у највећим мукама, а мисли блудиле, тражећи начина да се брво

постане славан. | Мисли су се брзо низале. Једна је другу сусти-

зала, алпш жељу славољубивога пјесника никако не

; могаху испунити. Све су му се чиниле мале. ни-

штавне... све су захтијевале и напора и знања и много -

времена... а његова је давнашња жеља била орзо се прочути, брзо постати славан.

У том се зачу неко шуштање. Он се трже из дубоких сањарија и баци поглед на подножје прозора. Тамо је стајало неко створење у полутами. Није се могло лако распознати бјеше ли то птица или каква животиња. (но се мицало, док се одједном не чу јасан шапат:

> Славољубље те мори. то сам одавно видио...

долазим да те спасем... ево, бирај.«

је г | Славољубље. | — Сличица, Милан Вук Јастребовић.

(; подбоченим рукама о сто, а са уву-

· Испрва није вјеровао својим очима. Стаде их трљати, али збиља, пред тим загонетним створом блистале. су три златне стварчице: мач, лирица и шталшић.

»Хоћеш ли да те се народи боје, да владари пред тобом ничице падају, онда узми овај мач« а он поче треперити.

»Хоћеш ли да те народи славе, да ти се споменици дижу, а владари као друга сматрају, ево ти ове лире,« и она затрепта.

» А хоћеш ли да се народи тобом поносе, да за навијек твој ум и језик величају, ево ти овај штап — приђи и узми шта желиш!

Ва дуго је млади пјесник непомично стајао и гледао у трептање тих сјајних стварчица. Душа се његова још више борила, да избере само славу. И он најпослије, заморен, једва изусти:

»Ах, зар само једну 2«

И пође слави, али ње за час нестаде. Свијетле стварчице ишчезоше. Приђе прозору, протури главу и стаде их жудно тражити, али мјесто свега чу само крештање чавке, коју је узнемирио у своме гнијезду.

53 50):

Бранковој сјени.

(2=

2 о вјека прође од кад умилни

ЗПрестаде навјек лире ти звук, Ал спомен оста међ' нама силни, Јер бјеше глас ти пјесме обилни, К'о славуљ штици у зелен луг.

Пјесниче Бранко, Српство ти кличе Слава ти, слава, док траје свјет,

Из твога пера што њему ниче,

Узору дивном све се истиче,

Као најљешни мирисни цвјет.

(0, славна Зето, сретна си била, Таке нам људе и оделе дај, Радуј се, јер си старина мила, (Одакле славуљ рашири крила И слети с тебе у други гај.

Потомство Бранка на прагу родном И сада живи у онај крај —

У дивној Зети, предјелу плодном, А он јој оста у духу народном,

К'о неугасни вјечити сјај.

(лава ти, слава, нека се хори, По цјелом Српетву нек бруји јек. Ти њему пјесме најљешше створи, И пјева, док те самрт умори И жићу скрати млађани вјек.

Бар, 19083,

Мило Јововић.