Bosanska vila

ОЗЕ

____Вапаљени град на обронку обале морске усамљен стоји а површина океанска, што га је са три стране опасала, једним дијелом својим дубоко је упала у континенат и под нападима вјетра сва се

_ корштасто прошарала и њише.. Таласићи разбијају се

један о други, стари се губе, нови стварају и тако донде, док не пређу у оне громадне масе, што живот "своје површине гутају, а смрт доносе, па у дубинама морским отварају вјековно гробље свему ономе, што приме у ледени, гровом препун загрљај свој..

Над цијелом том заталасаном масом усплахирено лијеће, ко равбјено јато какво, неизбројни галебови, наглашујући криком својим скори почетак буре... а -

Вјетар је отпочео... и шумом својим навијестио бијес орканске моћи своје, зањихао жбуње и папра-

тасто зеленшло, што га вавијек прво окваси сваки

талас, чим се разбије о ниску обалу мора...

Други модел, други јав, смрти црне! Ноћна тмина све већма осваја!...

"(Супротну страну запаљених зидина тек донекле оком схватамо, јер је тмина у се прогутала. Одмах тик мора чини нам се, и ако се јасно не да угледати, да стопале неког мрца квасе млази разбијених таласа. а тамо даље, гдје се видик оку губи и ако кроз нејасност хоризонта види се гробље внаци. његови, наерени крстови — самб њих три а иза оног пошљедњег, што се једва назире, само још линијасти простор хоризонта, допушта се оку нашем, па прелази у крајњу помрчину, тмину, незнан,..

Опет знаци смрти неумитне!

И гле! није се ноћи дало, да у плашт црнине своје омота оно, што јој је крај дана у нашљеђе предао... С небеских висина затреперила је божанствена свјетлост Сина Божијег... Он на земљу силази... Сишао је.. његова стопала додирнула су грјешну вемљу.. Пошао је њом... Гроза и ужас људског дјепања леднула га је.. укочила.. замрала у ходу и он је стао! Божанственом десницом прекрио је очи своје... десница дрхти... Он је лијевом придржава да не спадне с лица његова, да не види оно, од чега се божанствена душа ужаснула.. На глави му трнов вијенац, али више тог вијенца у округ главе, кроз осталу свјетлост божанства јасно се види онај елипсасти круг светости оца његова...

„Са мјеста, одакле је с неба сишао, млијечна мекота свјетлости млазасто се осула за њим и освјетљава слику. која га у ходу задржа.

(н видје: пред њим ко снопље пала нага херкулеска. тјелеса највиших створова оца небеснога... Сва су лица мушка, но канда и женскиња има, јер ено га гдје је крај сломљеног копља и опустјелог шлема ничице пао.. Разбацани палисади, титанско коље стјеновито, развршљано оборено п усправно,

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

допуњава слику палих бораца за ташту славу по кратак живот)!... 5

Мртва тјелеса палих бораца преко и крај палисада показују језовиту слику и покрете пошљедњега трена борбе живота.

Ено га! онај тамо пали јунак, с окраћом косом натопљеном крвљу, зарио је лице у покров земне површине, љевица му у лакту превијена, прсте је у песницу сакупио, а десницу у трену пошљедњег маха у одбрани крај заставе у дуж опружио и грчевито стегао држак мача, бранећи њим »слободу,« »браство«

“»блијесак и сјај — а можда ошимајући другоме

то исто...

Можда, можда, али тек: све радио под закриљем крста, тог истог знака, што се налази на врху у овој борби палог алај барјака.

Човјек, људи пали су можда бранећи крст, а можда и нападајући њим, пали су и отишли вишњем на висини, да приме праведну награду дјела својих, а грјешно тијело оставили грјешној земљи.

Међ осталим титан-тјелесима у очи пада наузнак пали стожер у боју, заставник бојни... Разбарушена му коса власаста, топи се у локви крви своје. Лијева му се рука не види а десном држи заставу своју, палу преко мртвог тијела свога, а на врху копља блијешти знамење смрти Бого-човјека!..

И као да блистава зрака, створена свјетлошћу божанства, одбијајући се с крста заставиног, бије у лице Исусово, те му у појачаној мјери испољава чему служи смртнима на земљи мученичко, светитељско и божанско знамење његово, на коме он ради рода људскога испусти душу — божији син!.. (С тога је ваљда ш заклонио рукама очи своје, оним рукама, на којима се ено види као и на стопалу десне ноге, ране од клинаца мучитеља његових... Те су ране на слици позлијеђене, ал га оне ипак мање тиште од оних, које му у души стварају људи дјелима својим, онп људи, који се ево пуних 19 вијекова, од дана смрти његове, штите и крсте крстом мучеништва његовог!

Па и поред свег јада, што му душа осјећа, он је миран, божанствен. Најјачи боли туга раздиру му унутрашњост душе, ипак спољашност му је мирна и

_ израз лица прекривен мекотом и резигнацијом, коју

оцртава преварена нада, нарушена вјера!..

Уста његова нијесу изрекла, ал на њима као да већ. читате не осуду, не проклество, никакву мржњу и казан какву, ништа за људе-и свијет страшно и кобно, — та уста тек што проговорила нијесу оно божанско: »Љубилие се међусобно !«

Та ме слика занимаше евршетком прве године ХХ. вијека, па се и нехотично пштах вјечним питањем: хоће ли се ријечи Бого-човјека икад дјелом