Bosanska vila

А а

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 407

морамо дивити, па ти да забациш своје ствари тако. ; "

__ Ја забацим> Какав је то говор“

_ Па остављаш ма гдје. Ти, која си | диплому стекла, ти свршена.

Двоје дјеце сједило је укочено на својим сто"лицама, само је трећи, мали плавоски синчић узвикнуо, као мало псетанце. Али материн поглед угушио је узвик и добру вољу ми нехотице поста учтиво дијете. Скромно обори очи на столњак, а само је крадимице и испод ока погледао у оца.

—_ [ја баш то и јесте чудновато! — рече муж и оде у собу. |

Госпођа је послије тога зазвонила. Ката уђе са послужавником, да скине посуђе. Велика је тишина, предусрете, очајна тишина, због које је дјевојка и нехотице морала погледати око себе. Изненади је оно истинско пријатељство, које се тако јасно оцртало на " дјечаковом лицу, када га је погледала својим меким, мало жалосним погледом. Али хладна бијаху друга два дјетета ш жена, крути као даска. Када је поново ушла по заостале ситнице, ослови је госпођа:

— Като, оперите брзо суде, ца изведите дјецу на шеталиште, Дадиља има данас другог посла.

— Хоћу — одговори дјевојка.

У кухињи је са дадиљом заједно ручала. Ката се журила, па је брзо јела, уз то је још што-шта привриједила, да јој вријеме. не прође узалуд, док залогај сажваће. Дадиља је само јела, као да не мисли скоро устати од стола. Лијено је жвакала, као да прежива, п као да јој је досадна Катина хитња.

Погледом је непрестано пратила овамо или онамо. Вирила јој је злоба из очију. Поглед јој је личио на поглед сељака, када гледа капуташа. Дјевојка је свакако била нешто више од ње. Недјељом послије подне читала је књиге. Дадиља то није разумјела. Није ни сама знала зашто, али мало по мало, поче је мрзити.

Када је дјевојка свршила свој посао, обуче кратак црн капутић, повеза се и уђе у собу по дјецу.

Двије дјевојчице узе за руку, дјечка пусти напријед и пође.

Тек је Ката била на степеницама, а госпођа је ушла у кухињу. Испитујући погледа око себе, као да тражи паучину или какву мрљицу. Дадиља је чинила то исто, као да је и она позвана да пази на ред. Нешто је и гунђала, али се само могла разабрати ријеч: госпођица. (во се односило на Кату. За цијело је пресудила, да није све у најбољем реду. Милостива. је само одобравала главом и показа руком у угао на један црн сандук.

— Довуците ми тај сандук:

Дадиља довуче сандук до на сред кухиње и опроба браву. Госпођа подиже ваклопац. Бјеше отворен.

— Држите — рече дадиљи. Дадиља држаше заклопац, а госпођа, с- презрењем гледаше у сандук, па у руке, као да се гнуша оних крпа; те лагано поче вадити комад по комад, На врху бјеше једна црна сукња, мало похабана и гајтаном опшивена. За

- тим једна књига од Золе. Госпођа је отури.

— Пхи, безобразлуке чита.

Дадиља је сикала и нешто мумљала.

Послије одијела дође бијело рубље. Много марамица — слушкињи не треба толико марамица за тим кошуље, доње сукње, које је госпођа све растресла, па једна свилена кесица, напуњена ружиним лишћем, један пар изношених ципела, четке, између осталог и четка за зубе. — Дадиља се поново забезекнула, — једна блуза, кецеље...

Госпођа је све повадила, али бадава. На пошљетку наиђе на једно врло мало сандуче. Побједоносна нада, јој сијевну у очима, сједе на земљу и узе сандуче у крило. Бјеше закључано, али у орави стајаше кључ. Госпођа својим мршавим прстима живо зари међу ситнице. Бадава тражаше и преметаше, прстена не бјеше нигдје.

— Добро га је сакрила — прогунђа, и са још већом, готово дивљом нестрпељивошћу поче преметати. — Разумију то оне — рече дадиља.

Пантљике бјеху смотане у једно клупче, онда један завежљај писама, везаних узаном траком, мали дивит у облику бурета, чији се горњи дио може отклопити, пера, игле, конца, вунице, један као мали простирач, отпочет ручни рад, једне избијељеле рукавице у једном углу, а на дну један велик брижљиво испревијан табак хартије. Госпођа је и то отворила Чим је погледала, као да су је очарала она слова, тако је избуљила очи. Онда лупи хартију о кољена и поче викати: Господе, Исусе... На један пут скочи и оде мужу.

— Чујеш, овамо гледај! Овамо.. — Удараше руком по хартији и без оклијевања сједе на отворену књигу поред писаћег стола. — Овамо гледај)...

"Муж узе хартију, прегледа, још једном пређе очима, а на лицу му се указа сажаљење и док је вртио главом рече: Јадница, јадница...

На то госпођа дође у јарост.

— Шта јадница 2 Каква јадница > »Учитељица,“ па служи! Оваку дјевојку треба презирати. Увуче се у кућу поштених људи. И не знам шта хоће..

— Мени се чини, да хоће хљеба.

— Ђавола, познајем ја оваке.. Слушкиња нека буде слушкиња, а не госпођица.

Муж опет погледа у хартију и смијешећи се показа прстом на оцјене.

— Све саме одличне оцјене. имала.

— Нијесам. Овакове кокетују са професорима. — Од једном јој паде нешто на ум. — И тебе друкчије погледа него друге.

Ти нијеси оваке