Bosanska vila

Бр. 12.

Па у јутро рано подранила, На: пенперу главу наслонила Ђе ћ' угледат хитра Маџарина, Да понесе књигу шаровиту. Кад угледа Мила Маџарина, Ђе се шеће граду бијеломе,

_ Она маха руком и јаглуком. Угледа је Миле Маџарине, Трком трчи кроз бијела града, Докле Злати под пенџера дође, И Златији добро јутро виче. »Да си здраво, Миле Маџарине! Богом брате Миле Маџарине, Ето теби књиге шаровите, Носи, Миле, књигу шаровиту,

У Котаре граду бијеломе,

А на руке Смиљанић Илијп,

И ево ти дванест маџарија«. Кад се голо пара добавио,

Он полеће на ноге лагане,

Као љељен од двије године, Докле Миле у Котаре дође;

А он паде у цјану механу, Сердарима божју помоћ виче, Сердари му прифатили здравље:

Да еп здраво незнана делијо! А што рече Миле Мапарине 2 »А Бога вам тридесет сердара, Је ли овдје Смиљанић Илија 2« Кад му један пз буџака виче. Страшан ли је, кукала му мајка! Црни брци њега поклопилп,

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 288

Сјаје му се токе кроз бркове, Као мјесец кроз јелове гране. Кроз обрве пепџер начинио. »УШта је, моја пезнана делијо, Ево теби Смиљанић Илије, Гаје сам био, нијесам се крио!« Кад га виђе Миле Маџарине, Капу скида, до земље се свија, Те Илији приступио руци,

И на руци књигу оставио.

Кад Илија књигу прифалтио,

А на књизи печат разломио, Омаче се у шишагове рука,

Па дарова Мила Маџарина, Даде њему седам маџарија, Џа прочита књигу шаровиту. Гледају га тридесет сердара, И питају Омиљанић Илију: »Окле ли је књига шаровита 2« Све Илија по истини каже.

То разумје тридесет сердара, И овако њему говорише: >»Остави се врага п ђевојке, Ево овђе тридесет сердара, Сваки има по једну ђевојку. Неки шћерцу, неки милу секу, Сваки ће ти цуру поклонити, Бирај, Иле, коју ти је драго!« А Илија њима одговара:

» Хвала вама тридесет сердара, Ја вам цуре те ни једне нећу, Јер сам Богу јемин учинио,

> 2» 29,2). (0) 6) 925 а на

Да се момак оженити нећу,

Но Туркињом лијепом ђевојком«. ()тале је на ноге скочио,

И он зове оба побратима,

И свог брата Вида барјактара. Сва четири отле полазшие. Докле дође на бијелу кулу,

Ту ми нађе остарјела баба, Стара деда, седамдесет љета, У глави му зуба ђавољега,

Све му вјетар на врљине пуха. Своме бабу руци прилазио, Свога бабу људски упитао:

»(, мој бабо, стари родитељу, Хоћеш мени дати благослова, Да доведем Туркињу дјевојку 2 Дао сам јој божју вјеру тврду, Да ћу ј узет за вијерну љубу«.

· А стари му благослова дава:

» Просто теби, мој милостан сине, Немој вјером никад преврнути“. То Илија једва дочекао,

МИ он скочи џа ноге лагане,

Па га ето до сандука дође, Лоше евлачи, а боље облачи. Кад е' Илија искитио дивно, Сину момак к'о на исток сунце, И он пође сентом по свијету, А за њиме оба побратима, Поред њега Виде барјактаре.

(Свршиће се).

Судбина једне царске кћери.

Српска народна приповетка прибележио Александар (6. Грбић.

"ила једна царска кћи, која је једина била у - својих родитеља, а имала је своју башту, у коју је сваки дан одлазила. Ту је своје цвеће неговала и заливала. Једног дана почне јој

(Ср. Карловци).

Мати не знајући на што ће ово изаћи, почне тешити, уверавајући је, да није то ништа и да ништа не плаши, „а случајно ако би ти опет то бунара говорило, ти ћеш одговорити: »волијем

је се из се

"нешто говорити из бунара, из ког је воду грабила

за заливање цвећа, »Девојко! Девојко! кад се волеш патити: или у младости, или у старости 2« Она је то тајпла, није ником ништа о том говорила, шта више ни самим својим родитељима, али је постајала сваким даном све тужнија и невеселија. То опазе родитељи, па ће је једном упитати: »Кћери натна, шта је теби» Што си увек тужна и невесела»« Она им каже, да јој није ништа. У тој својој невољи реши се да каже својој матери, - и почне јој по реду приповедати, кад год дође на бунар у башти да заграби воде, а оно из бунара почне нешто говорити: »Девојко! Девојко! кад се волеш патити, или у младости, или у старости«.

патити у младости, него у старости«.

Царска кћи утешена од своје матере, уверена да јој неће ништа бити, мало се развесели. Пошто је лето било, једног дана како је устајала по свом обичају мало раније пего обично, одлазила је у своју башту, јер је уживала у птичијем певању, а нарочито -у својем цвећу. Тако дође и на бунар, да види хоће ли се што приказати, то јест хоће ли опет говорити: »Девојко! ·„Девојко! кад се волеш младости, или у старости“ Није скоро ни дошла до бунара, а оно почне из бунара говорити: »Девојко! Девојко! кад се волеш патити, или у младости, пли у старости«, понављајући те речи више пута. Царска кћи не премишљајући дуго

патити, илп у