Bosanska vila

а. БОСАНСКА ВИЛА 190%

_ Стр. 285

ба

НЕ О ПИСТА

| ле

ОДЈЕНЕ И ПРИКАЗИ. |

ЧКивот').

Не зна 1 ни како, ни зашто, али тек не могу да прочитам једне нове књиге Матавуљеве, а да ми одмах не сине пред очи пи физична појава ттшичева. Симо Матавуљ стари је омладинац, или, ако је коме милије, млади остаринац. Његова особа, која нагшње малко преугојености, показује да је он већ ударио низбрдицом животног бријега; али се под зрелом једрином види још увијек свјежа снага мускуларног строја, док му из очију једнако сијева жустрина младачког духа. Матавуљ је данас у најбољем јеку мушке снаге и спписитељског стварања; а допро је дотле жртвом своје бујне п гараве браде пи своје, некад чувене, живолазности. Ако није постао — као

што му је у младијем годинама идеал био — вир=

туов у пјешачењу (2јође-бтобег), он је инак у свом вијеку добар дио земљина круга ооитрао. Као списатељ пак — а то значи као умни хаџија — прокрстарпо је такође много занимљивих крајева, које је растворених очију гледао п вјештом руком описао, што није мала хвала у народу, гдје се тако често повезанијех очију кроза свијет путује, и у којему писци, лутајући и посрћући, иду само за тијем, да тешком муком истуре на пазар своју недоврелу продукцију. Најновију збирку својих приповиједака назвао је Матавугљ „Кивотдом, п оне то име заслужују потпуно, јер су збшља пуне живота, — живота приказана без икаквих сентименталних или сопиологијских емјерова, у низу слика и скица из сеоске п варошке средине, по самој природи. Има шх десет на броју, п све се међу собом разликују по предмету. У некијема, као у Болнимарки и " Синовижа, превлађује студија карактера; некијема је смјер сликање сексуалних странпу18 као Аранђелову удесу п причи Ма њен дан, док

е у некима узета на око религиозна мржња или нана сујевјерје, као у Киловилпој ноћи п одужаму; али свуда и увијек струји и бруји кроза њих свакидашњи живот, пишчевом вјештином погођен, тако рећи, из засједе.

Око Матавуљева. причања истурили су српски критичари много лијепијех теорија и фаптазија. Но од толиких замјерака, што му дослије учинише, двије су ми особито за око зашеле: приговор да у његовим >бовоградским« причама нема довољно локалне боје, и да су предмети у неким другим пеморални! Пудновати су, додуше, ти приговори српскијех критичара, који не могу да писцу опросте, што се у живијем лицима његовијех прича не могу да нађу и сва вањска обиљежја мјесне природе, али су још настраније и чудноватије њихове претензије, да се умјетник-творац мора да придржава њихова тјесногрудог морала, те да у студирању природе чини разлику између предмета дозвољених и. предмета недоввољених! Заборавља се међутим сасвијем, да је провинцијски живот равних српских крајева у Мата-

5) Симо Матавуљ: Живот. Издање књижарнице – Светислава Б. Цвијановића. Београд, 1904, о

68 ар елоу вуљевим причама приказан таком оштрином онпсервације и живошу боје, каквима се јоп: ниједан српски приповједач није одликовао. Рећи ћу искрено: неки сувише »реалистички« типови кроја Мопасапова и Чеховљева, нијесу моја највећа симпатија; али не могу за то опет а да не признам, е је у њиховој изради Матавуљ врло јак, и да ни у чем не заостаје иза својих великих модела Лица су његова обично опртата са неколико маркантних потеза, по којима се одмах могу да уоче њихове физичне и моралне карактеристике. Патка је у Матавуља обично врло проста: сушти новинарски / 42275; али, у пакнаду за то, све што нам аутор прича, истричано је таковом јасноћом и вјештшном, да то човјек гута као какву посластицу. Кад се томе још дода, е ппшчеви

- филовофски“ смјерови пијесу никад пасртљиви, и да

су они увијек подвучени лаганим зрачком ироније, онда -се о Матавуљеву причању изрекла и најљепшта похвала.

По старом свом обичају пи у овом је зборнику Матавуљ погладио многе дирке људскога срца и људ= скијех чула. Тако нам је, покрај тјеснопруде удовице Апостола антелића (амен), која негалантно шкртариш свом покојном мужу црквени помен, писац нацртао ш врло интересантну ш врло добро погођену слику болничарке Велинке, која се бесвјесно заљуб љује у болничког шефа, те у својој потмулој и чистој љубави заноси се чак и за дјецом обожаваног човјека. Слика познатог српског апархисте, или боље хаотичара Пелагића (Ускоци) савдана је у неколико зналачких потеза, у којима је вјешто истакнута слијепа импулзивност и наивне аспирације овог нашег раввратног доктринарца, којп сањаше о успјешном посрбљењу социјалних теорија Прудонових и Крапоткинових. Но као да је опет најљешша ш са пси холошке стране најзанимљивија ствар у овој зблрци црпогорска слика двају осуђеника на стријељање

(Симови), од којијех се један ачи и размеће својим

»момаштвом« чак и на губилшшту, док је други свјестан свога црног јада и једва чека да се над њим изврши људска правда, која ће га лишшти бруке и страдања. Да је писац у овој причи својој био потпуно господар своје грађе, те исту калупио као што мајетор кипар калупи своје земљане кипове, то се види одмах по првијем ријечима, а на сваком кораку осјећа читалац е је писац поставио себи један вадатак, те да га свјесно приводи крају силом свога приповједачког талента.

Сувишно је напомињати, како је наративна вјештина Матавуљева знатно потенцирана љепотом његова стила и. чистоћом“и богаством његова језика. Фраза је у овога српскога писца солидна, ритмички и спнтатички дотјерана, а при томе жива, тарена, сугестивна.

(Све то: скупа Матавуљу, међу дапашњим ерпеким. приповједачима, даје једно несумњиво првен-= ство; даје му првенство у ономе, што се никаквим другим одликама не може накнадити: форми, |

Задар, Марко Цар.

првепство у -·