Bosanska vila
1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.
Знаш ли ти, ко су онег... шта су онег!...
— Не знам!... Мозак ми ври... глава ми пуца .. ја сам луд... луд... драги Јово — протужи већи који се зваше Воја.
=— Њене очи, ...
— Њен осмејак!... п ја сам готов: шечен... куван... — Додаде Јово им ухвати друга под руку
те пођоше напред.
Ветрић поче још јаче ппркати, јер беху на домаху темена. Као да им ветрић одгони малопрвашње мшели а натури друге, благе, миле п заносне. Сав срећан, сав блажен отпоче Војо:
„.... То је по крви... нећеш ми веровати... мој брат... он... кад је први пут видео њену сестру, одмах се заљубио... заћорио... па да полуди и ко
зна шта би било да га не преместише.. «
После ових речи дубоко уздану, па настави уздрхталим гласом, као у уплашена, престрављена човека.
... Кад сам је видео, први пут, не знаш како ми је било... срце ми закуца... крв ми у главу појури... свест мрче и умало не падох....
Не, то је по крви... Ама не знам, за што је она. таква 2!... Што се не окане лудорија2... Она није дете.... Свет је добош... она је девојка.... Зашто да јој се свака шуша смеје... Е—е—=е!... — Отеже п главом заврте; а за све ово време Јово је слушао, али није знао о чему му друг говораше. ()н се забављаше својим мислима, својом маштом.
. .. Пред очи му изађе она, онако мила, онако блага, онако насмејана као анђео.... Забелише јој се ситни зубићи; засветлшше јој се тавне очи; а она лепа њена појава — занесе му мозак, срце, душу...
Они сами, а мртва тишина у куту забаченог краја зеленога таја, где славуј најрадије открива бол п тугу своју, заносном песмом.... Тишина.... чује се тихо, убрзано и нервозно куцање њенога срца.... Она стоји као преплашена срна, а он сагео главу и — ништа не мисли, збркан и заморен мозак силним мислима, престао да расветљује преставе.
= Дакле... хоћу ли добитиг рече он најпосле и баци крадимице поглед на њу.
Она ћуташе и јаче задрхта. Заћута и он.
Недалеко од њих прхну тичица, она се трже и цикну:
— Јово!... — и полете му у наручја. Он је стеже на груди и тетшећим гласом добаци јој:
— Лудо једна!... Ти си се јако препала... не бој се... птица прхнула...— рече и јаче је привуче на груди ... стеже је и свест му мрче, мрче и њој и — уста им се инстиктивно спојише....
То беше први пољубац!
— Облак! — грмну Воја и трже Јована из сањарије.
Стр. 277
— Вар — добаци он узнемирено и ппшталачки поглед баци на једну и на другу страну.
— Ено га «са запада! — показа Воја.
— Далеко је!... Није опасан — рече блажије Јова и олакну души.
— Та и право је да покиснемо!... |
— Ка пацови! — добаци Јово а грохотом се обојица. насмејаше.
Били су на темену брега. Ветрић пари оштро и свеже. Ваздух замириса на белу раду, а из доље писну локомотива, која по сву драгу ноћ врши маневрисање. ... Са другог виса, таласасто дође стражарево савојног сењака, дуго п једнолико: » Чу-у-у-у-] !«
— Ал се тај дере! — рече Воја.
— Мора!... да не би заспао. Ал се на оваком времену још на зеленој, меканој трави, где ветрић ћарлија — жестоко спава — слађаше Јово и пође ливадом кроз коју, под ногу, кривудаше путањица
Пред њима пукла дбља а у страну горостасна шума од куда доносаше ветрић оштрину и свежину ваздуха.
Месец им скоро бије у теме а вечерњача сасвим потонула и не беше јој ни трага ни зрака.
= 0... 0о!... увелико већ ноћ — јекну Јово, бацивши поглед на месец — Месец већ у велико запливао. ...
— Биће скоро десет и по — додаде Воја.
У разговору овом скоро беху сишли са брега, и са крста високе цркве, која лежаше у дољи међу густим и горостасним четинарима, блесну месечева светлост. Они се тргоше. А нека страва, која их сећаше нечега, мину им кроз срца. Бацише плашљиво и нервозно поглед по дољи, одкуда нагрну хладан и влажан ваздух; а још кад јекну оно опоро и рапаво »оје! стукј«... — немилостивог сакаџмије, који сву ноћ вуче са кладенца воду за варошку господу: они се охладише и »мравци« им узмилише уз леђа.
= Нећемо у нутраг — рече Јова.
= Нећемо!... –
= Из даљине посматраћемо 2...
— Ти можеш тихо певати....
= Познаће глас....
— Не мари... чега се имамо плашити»! = А коју буг
= Можеш ону... »Кад преко мора... .« — Мани!... познаће....
И у разговору овом не осетно сиђоше с брега и стадоше на равно тле.
= Не тамо! грмну Јова и повуче друга за рукав. — Спазиће нас....
— Не бој се.... — престрављен рече Воја п пође за њим. Срца им јаче почеше куцати, а неки пријатан страх обузимаше им душе.
Свуд у наоколо владаше мртва тишина; ни ветрић да пирне.... Густа и тавна ноћ. Месечеву
НОРРНИВР ИРИНЕ
РФ
о астини