Bosanska vila
Бр. 15. и 16.
1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.
Стр. 297
младом, младом мевјестом, а у тепању и милости им невом као разлику од назива неком, како у тепању називају стару невјесту.
»Опута је танко раскројена бравља (овчија или козја) кожа, па упредена« (стр. 65). У Катунској на-
хији носе понајвише“ опутом учињене опанке; али ја
сам свуд онамо чуо, да опуту сучу и усукују, а конац преду и упредају.
Српски јевик у Црној Гори, особито у Катунској, Ријечкој, Прмничкој и Приморској нахији обилат је пталијанштином, па богме тијем благом кипти пи овај Јовићевићев опис. Ево, споменимо, Јовибевић описује постељу, па паводи и хоћету п страмац и ленцун, а никако п не спомиње пустину, а то је богме главни простирач скоро у свакој кући у Катунској нахији (искључујући варошке куће); а није страна израђевина, но је сваки код куће од домаће вуне приправља, па је ваља пи уваљује. Или рецимо, Јовићевић објашњава, шта је црногорска таорба, па каже: »Торба је подубоки сакет«. А зар не би било умјесније објаснити то са српском ријечи врећица “
Не могу даље да наводим поједине називе, имена или изразе из овога Јовићевићева рада, јер кад бих све потанко претресао и објашњавао ув цитате, морао бих писати дужи чланак него је сами шишчев, 0 коме говорим. Наши старији људи чувају стара имена, која се код данашње генерације бришу из памћења и употребе и замјењују се новим, туђим именима и називима. Као народни учитељ Јовићевић је требао при опису износити српске називе — у колико му је то било могуће — а називе из његова описа, које сам ја овдје навео и много
више их, које нијесам спомињао, требао је навести.
као туђицу, која се шири у нашем народу.
Јовићевиђу морам тијем“ више замјерити, што се ни по чему у његову опису не даде установити, да се и најмање старао избјегавати туђице и, благодарећи томе, сретате се у његову опису с називима и ријечима највише италијанским, па турским, а п њемачким.
Пишући журно овај свој рад, Јовићевић мјестимично заборавља навести за поједине врсте одијела, да ли их носе мушкарци или женскиње. По томе се само по себи разумије, да ће бити странаца, који ће, по овоме Јовићевићевом опису, мислити, да пекоје врсте мушкога одијела носи и женскиње или обратно. Ево примјера:
»Капа је од црвене свите. Околина је њена покривена свиленом поставом, која се зове деравија, а горњи њен дио или дно је од црвене свите и зове се тшепелак. На њему се налави при једном крају златом одвојен један полукружни простор, а у средини тога простора златом навезено Н. 1. (Никола [.) пили А (Никола !. живио) или = (сунце). Овакова капа почела се носити за вријеме митрополита Петра 1, а њени симболични знаци јесу: црна деравија значи корота за српском пропашћу на Косову; онај златом неопкољени дио тепелака значи пострадало Српство, које се у својој крви окупало и данас се купа;
_ онај опкољени дио златом значи Црна Гора, огњиште српске слободе, које се натопило и својом и душманоком крвљу, али се није претурило; она звјездица, коју обично носи књаз и његови нашљедници, значи сунце, које обасјава и загријава ледна срца пострадале браће, а она слова 27. 7. или 2, значе подај= ство- црногорском књазу. Ове капе почеле су проди-
рати п у Турску (у Скадар пи Стару Србију), али име књаза Николе морају турски подајнаци маћи; а црногорски подајници слободни су их свуда носити«. Писац никако и не спомиње, да олисану капу носе
пекључиво мушкарци, а никако женскиње, а не би
много више труда уложио око писања, да је п то навео, па још да је и описао вез дјевојачке капе црногорске, која се везом у свему разликује од мушке каџе. Е
Писац је исту погрешку учинио и при опису тодвеза. Мени су као Црногорцу познате све врсте црногорског одијела; али узмимо то, кад ја не бих био Црногорац, па бих прочитао овај Јовићевићев опис подвеза, могао бих мислити, да и Прногорци и Црногорке носе докољенице (тозлуке), горње гаће п једнаке подвезе. А да би се читаоци увјерили, да би и онџш исто могли мислити, износим им овдје дословно речени опис; » Подвеза има тлетенијег а има. и везенијсе. Шлетене су од вуненог црног и бијелог конца; оне су подугачке и њима се стегне горњи дио докољенице око ноге, да не би спанула доље. Ове се подвезе обично носе пришвене једнијем крајем при врху докољенице. Везене подвезе су од црвене свите, широке су за један палац а дугачке толико, како могу обухватити ногу поврх горњијех гаћа испод кољена. Оне су извезене разпобојном свилом, или равнобојнијем комадићима свите, или златом и свитом, или самијем златом. Шема томе се и зову: свшлене, злалане пи свилане пили брдске тодвезе, јер се највише граде у Брдској или Бјелопавловићској нахији«.
Јовићевић износи у своме опису и таквијех имена, којијех ја нијесам — а родио сам се и одрастао у срцу Црне Горе, на Цетињу — нигдје и никад у Црној Гори чуо. Тако при опису чарапе вели: »Онај дио чарапе, што захвата стопало, зове се ступало (од ступати)«.
Надам се, да ће Јовићевић упапријед пажљивије износити сличне описе.
Доњокрајски.
„Са острва“, приповетке Ива Ћипиказ).
Говорити неком исцрпношћу о зборнику птриповиједака није ствар најлакша. Како је свака прича (или би бар требало да је) мали ромап за себе, са својом посебном архитектуром и својом посебном физвиогномијом, то би, наравно, савјестан критичар морао да у претрес узме једну по једну приповијетку да јој укратко прикаже садржину, те да потражи да ли, и у којој мјери постигнути резултати одговарају пишшчевијем намјерама и захтјевима умјетности. Посао тај, као што се види, искључује библиографску збијеност и захтијева неку опширност. Но ствар постаје још тежа, кад се ради о причама, чије унуграње врлине нијесу кадре да иекупе равповрене махне, што им књижевну љепоту кваре, те кад је опјењивач принуђен да се сваког часа упушта у споредне опаске и дигресије.
А то је управо случај са овом књигом приповиједака КЋипикових, у којој је оскудица умјетничке равнотеже и литерарна недотјерапост понекад тако насртљива,- да човјек при најбољој вољи не може пред њом да зажмури, дајбуди, из обвира на остале облике пишчеве. Овога је српског приповједачл кри-
1) Издање Српске Књижевно Задруге. Књига 88. Београд, 1903.
БАВЕ ита и ИТ шЕ
ННИННИИННРИРИНИИНР ВИНУ
~
=