Bosanska vila

_Стр. 238.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

тика 6 правом похвалила, али га је она унеколико и

_равмавила. Хвалећи у њему посматрача и даровитог

"сликара приморског амбијента, она је објективно

судила) али кад је тако исто хтјела да похвали ш "умјетника — приповједача и литератора, критика очито претјерала, и то је на Ћипиков књи= " вежни развитак канда штетно дјеловало. Недостаци, што су их његове прве приче у том правцу показивале, остадоше махом неисправљени, и као да писац све то већма застрањује колосјеком оне. некњи“

вршека је

жевне литературе, којој је у Француској типеки пред“

ставник г. ЛАорж (ба (Оћпе).

Не вамо између приповијетке и приповијетке, "него чак и међу - страницом страницом, очи у овијем саставима неразмјерје и неједнака вриједност обраде. Читалац наилази додуше, овда онда, "на врло топле ш под живљим утиском написане странице; али баш кад би желио да му се неки мотив "боље разради или јаче освијетли, писац се ограничава на еухт опрт, или се — још горе = упушта у банално ситничарење.

Кад би ме. ко упштао, која ми се од овијех. „остеровљанка најбоље допада, изјавио бих се без усте-; звања, за ону, која са »оствром« нема никаква посла,

упада у

_нашме, ва приповијетку Браћа, која је црпљена из.

живота црногорско-приморског. Предмет јој је: при= митивио, управо простодушно, ехватање крвне освете у некијем крајевима нашега народа, и како та просто"душност мора да збуни чак и хладног представника, казнене правде. Лица ву у овој причи добро оцртана; а причање је много боље сређено и сливено, но у „осталијем приповијеткама ове књиге. Штета само. _ што ова прича Ћипикова није од својијех друга. одвојила ит лингвистички, као што је од њих одвојила. обрадом лица и општијем равмјерима.

Јер — буди узгред речено — Ћипикови пој мови о књижевном језику не морају да су много јасни,

пошто у његовој прози влада нека чудновата амар- и

хија, у којој се дијалектичка. фразеологаја. непрестано "брка с језиком књижевним, а предјелни се. варваризми утркују са изразима правилним. У опште је пак језик у овога нашег“. приповиједача. страшно на=труњен приморскијем архајивмима и кованицама, које · нијесу увијек ни лијепе, ни потребне. Но о томе ћу кашње нешто више; овдје хоћу. да речем Јо 0 о самијем приповијеткама. = 8 –

У причици Цвијета хтио је писац да нам трикаже једну епизоду из живота приморскијех псељеника у Америку. Побокељени Црногорац Спасоје опомене се у туђини своје земљакиње ПЦвијете, о којом. је као момче у једног господара служио, те бе је писмом позвати да пође за њега и послати јој паре за пут. Но кад она, након више дана, суморне чежње и црнијех слутња, допутује у Америку, примијети Спасоје е су је лагано нагрдиле оспице, те се човјек убевочи и својим неваљалим поступком нагна пуру

"ва повратак. Душа, ваља, прича је ова лијепо за-

доказ и јунакиња приповијетке Антица.

опиешвање. инциденталних, понекад апсолутно непо= требних, ситница. -

Но у томе баш — у оскудној композицији —

г. Ћипико најчешће и гријешти. Нећу ни да говорим о причама Сукоб и Јелка, које су без особитог мара изаткане на врло баналној основи ситних и прилично отрцаних прилика по далматинским паланчицама, али ни. у приповијеци На мору, у којој је писац. узео преда се једну доста занимљиву тему, нијесу унутрашње пропорције много боље очуване. Историја сеоског Шт-= између Ива и његове младе газдарице пепричана. је одвећ гломазно и са много тривијалних а понекад и _неумјесних детаља, који очито шкоде езритмији пједине Примјера ради, она госпођица. Даринка која бис једним неуким сељаком хтјела. да

расправља о љубавнијем стиховима Контесе Ларе, пагледа ми прилично шаљива,. Другдје је. истицање ептншца тако наметљиво, да те ситнице управо губе

карактер вјештачких допуна, те умјесто: умјетничких олшса испада сушто набрајање. По не-би се, опет зато, могло“ рећи да је Ћипико реалшста по темпераменту. По мом суду, он је по својој ћуди претежно јесник, а онањегова детаљна реалистика више је плод угледања, него ли ствар прирођена, Зато нам је добар која је зачета апсолутно пјеснички (јер би јој на ; далматинским острвима мучно-блло наћи модела), но чија је слика | испала непотт туна с тога, што писац није освијетлио и душевну страну њена карактера оном поприношћу,

= којом нам је "описао механичке згоде њезина, дје-

тињетва и прве младости. Једном риј еј и овдје је оптешвач покзарио пјесника.

Из свега овога излази да,

Е ленат у многом. погледу, а особито као сликара мора

мишљепа, и у некијем детаљима доста добро изве-

дена, али као цјелина нема никакве симпатије, "него __је, изгледа, написана онако, вагумце, како се у којем дијелу Г. Ћипику вољније писало И тако у њој имамо

ту аномалију, да је оно, што је имало бити. најбоље _ виђења, Т. ЈЕ

_разрађено, наиме састанак двоје несуђеника. и њихов растанак (а то је штон рећи кулминација ш катастрофа цијеле радње), испричано у неколико безбојних потеза, док су Бра дијела Ири е уроштена. у

- поступце (Мм].

тике у књигу уносита

"зати), дрпгује се (ужива),

и приморја, не да порећи, његовој умјетности треба још много васпитања и здржаности. Но, то ће ваљда собом донијети вријеме и обилата вјеџба. Оно што. је писцу по мом. суђењу, за сада пајпрече, то је

"поправљање његова језика. Још нас је старина Вук

учио да разликујемо језик најо дни од чистог језика народног, те у својијем Лисмима (стр. 91.) чисто и "бистро вели, да се сваки кљижевник мора трудити да распозна чисти народни језик од онога тшлио се говори токвтрено, те да пе ваља сваку ствар без криР- Ћипико, напротив, као да мисли е му је слободно што год хоће ша свога домаћег говора у књижевност уносити. Тако је он по:

књижио велики број именица и глаголских облика,

што нијесу друго већ приморски варваризми, за које. "је књижевни језик одавна боље форме усвојио. Таке су му ријечи: прожига (прожиже), магган (упаљен),

ггнашати (заносити), згража 68 (грози се), савладава (савлађује), видјео (видио), бамак (тезга), предали (пресмисливши се (ломтели ви се), гировито (Будљиво), расгладина (хладовина), упојит (упоран), содочастштлаш (ићи на поклон), п т. д. Има пх ш које нијесу приморски варваризми, него управо пшшчеве непотребпе кованице, као н. пр. адвербија :

поступно), очпгледце (Мј.. очигледно),

н опазице (м)ј. неопажено), "тредљиво, стралив) (5 00“

јажљиво) и т. 1 _______ 5

Но. ово би. св још некако могло убројшти: у пре= ~ 5

у опе отресипе списатељоког алата, којих има вар и у бољијех писаца. Али како да зажмиримо на нишчеве недостатке отилистичке и

_ биптактачне У | Ради) на 058 5. његове. књиге |