Bosanska vila

Стр. 28 5 !

јечима не смијемо им приступити, јер они су у учењу равних врета религија тако јаки, као да су код своје куће... | Џотражисмо мјесто близу неког дрвета, донијесмо два камена, којих бијеше доста на обали замуБене ријеке и наложисмо ватру. Од прилике на два километра од нас, на једном избрешку,

руменило. Врхови пирамидалних топола, с пожућелим лишћем у јесен, издизаху се далеко у висину испред зидова сеоских кућа. Мрки облаци дима дизаху се навише, губећи се у крунама тополиним и покривајући каткад силевију пожућела лишћа и комаде плавога неба.

__— Јаћу се куџати, рече Промтов. Послије овако рђаве ноћи то ће добро бити. И вама бих препоручио да се окупате. Док се окупамо, чај ће бити "готов. Треба знати и бринути се 0 томе, да нам ствари буду увијек чисте и свјеже.

Он то говори п свлачи се. бтаса бјеше лијепа

развијених снажних мишића. Пошто је скинуо све

са бебе, баци хаљине у страну, које му сад бјеху још гадније и гнусније, него док су биле на њему, толико бјеху прљаве. Уђосмо у воду као лед ледену, за тим брзо изиђосмо дрхтећи од зиме. Брзо навукосмо хаљине загријане крај ватре, онда посједасмо на камење и почесмо пити чај. једну плехану шољу, напуни је врућим чајем и најприје понуди мене. Али ђаво, који је увијек готов избезумшти човјека, дохвати се и једне слабе стране мога срца и ја великодушно рекох:

— Захваљујем. Џијте најприје ви — ја ћу причекати. |

То рекох из јаког увјерења да ће Џромтов изаћи на сусрет мојој великодушности и учтивости. За то сам попустио и уступио, да он пије прије мене Међу тим он ми рече: -

-. — Онда добро... — и поче питп. ____Ја вам са стране посматрао црну стијену и не гледајући санћим у Промтова, како ме мјери мрким,

лукавим погледом. Врло полако пије чај, жваће хљеб.

и блади усницама укусан залогај, а мени се преврће утроба од зиме. Нијевам добио ни капи топле воде, да се мало загријем.

= Дакле, смијаше се, Промтов — није баш,

оправдано бити деликатан и великодушан..

— А кад би — почех ја.

— Изврсно! То нек вам служи за поуку. Зашто бих другоме уступао оно што је мени нужно и пријатног Оно истина, каже се, да су сви људи браћа, али то нико није пробао и крштеницама, доказати. — Кад бисте замста тако мислили 2!

—- А за што опет да вам не говорим оно што.

У 2 мислим 2

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904. бјеше село,

на чијим се сламним крововима блисташе јутарње

Морате га питати: га штаа ом држи себе!

Промтов имађаше-

— Знајте, да човјек увијек мало кокетује, па ма ко он да је. Ја не знам откуда толико ваше неповјерење према мени, — рече сажимајући рамеменима, ова звијер. — Ваљда није отуда, што вам нијесам дао чаја п хљеба > Дакле, ја то нијесам учинио из љубави према ближњему, да видим,

него из радозналости како се човјек осјећа на своме мјесту и рад бих знати, шта га може покренути из обичног колосијека.

= То бих и - волио. Кажите ви мени: ко сте ви Ш шта сте ви Он ме испитивачки погледа. Послије кратка ћутања рече: = Човјек никад тачно не може знати, ко је он.

— Нека буде и тако! =—- Дакле, ја мислим да сам човјек, коме је живот

теготан. /Кшвот је скучен, ја пак — широк! Можда

то није све тако, али има на свијету извјесна врста људи, што, може бити, води своје поријекло од вјечитог Јуде. Они се одликују тиме, што ве никад и

_ншгђе ва земљи не могу скрасити. У унутрашњости

њине душе гори жеља за нечим новим. Незнатна врета ових људи не може наћи ни једне панталоне по своме укусу и због тога су незадовољни и несрећни. Никад нијесу мирни и спокојни, па били они богати, били у слави; били са именима, или без њих. Такви људи дакле нијесу омиљени! Они су немирни, па и горди. Већина их је као ситан новац, а разликују се међу се тиме, што су неједнаких година. Један је већ извојевао, други је мало новији, али сви имају једнаку вриједност, осим досаде. Ја, пак, нијесам ни један од ових но чаћа, ја сам тек, може бити, један грош... то је све...

Све он то говори са скептичким осмијехом, а изгледаше ми, да' сам себи не вјерује. Али то његово млаћење пробуди у мени радозналост и ја се

ријешим, у колико будем с њиме путовао, да га до

ситница испитам. Поуздано се може мислити, да он спада у тако звану интелигенцију. Међу вупибатинама. има таких, који су свашта чинили. Они сами себе поштују, а немају способности за самостално расу= ђивање. Они живе тако, да тону с дана на даш све више у неваљалства, док сасвим не потопу и тамо. их нестане. 5:

Међу тим Промтов имађаше неке чврстине и снаге. Тако исто он се не тужаше на живот, као

– ТО) то чине други.

— Дакле хајдемо! — рече он.

-— Хајде! — прихватих ја.

Устадосмо загријани чајем и сунцем, и одосмо на обалу ријеке.

— Како ; долазште до животних! намирница > = запштам Промтова. — Радите лиг |

— Радим ли Не: ва то немам воље.

= Па онда како живите 2