Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 16

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 и 2

Некпма, који су противни, да се свештеничко стање у Боски и Херцеговини побољша и у ред доведе.

У 7. и 8. свесци „Босанско-херцеговачког Источника" од 1890.године под насловом: „Зашто понина проповијед нема значајнога утиска на народ?" и у „Босанској Вили" у бројевима 16. и 17. од пр. год. у чланку под насловом: „Кроз сито и решето", као и у неким бројевима новога српскога листа „Папретка", нриговара се нашем српскоправославном свештенству, што је нодигло свој глас за побољшање свога материјалнога стања у Босни и Херцеговини. Ја као један дјелић тог свештепства сматрам за дужност, да о тој стварИ проговорим неколике искрене и истините ријечи. Прије свега ја се управо морам чудити, шта је поштоваиој господи писцима онијех чланака жао и тешко, што се свештенство тужи на своје чемерно стање у овим земљама? Свештенство наше и ако је подигло свој глас, да му се материјално стање побољша и поправи, није с тим учинило никакве издаје народу своме српскоме, јер оно ако је велим тај корак из крајње нужде предузело, оно је у споразуму са народом то учинило. Парод је сам увидио биједно стање свога свештенства, што се види из оне народне преставке, коју су наше евјесне општине српске преклањскс годнне Високопречасној Конзисторији односно земаљској влади поднијеле. Ваљда та господа нијесу читала те нрепреставке, у којој општине желе, да се свештеничко стање побољша и да се један пут учини крај оној несугласности и просјачењу наших сриских попова. Свештенство и народ наш, тражили су то још и прије окупације, па су се у име таковијех ствари и састајали у Сарајеву, гдје је између осгалога и тако звана „тарифа" скројита, по којој свештеници имаду своје свештеничке заслуге наплаћивати. Па и ако се то све није остварило, него остало што но реку црно на бијелу, опет се види, да је ту нужду за побољшање свештеничког стања народ увиђао н истицао ју ирву на дневни ред. Па да свега тога није ни бнло никако, опет свештенство није у том своме праведном захтјеву ни мало погрпјешило. Данас нема никога — ама баш никога — па ни једнога од господе чланкописаца — који ће у

корист народну, пуститн оно, о чем живити мора. Кад има право ћерати свак своје, зашто онда да је свештенству то забранито? Па и свештеницн су људи, којима треба живпти исто онако, као и трговцима, чиновницима, уредницима и свима другима члаповима друштва љуцкога. Кад бп сви ови у корисг народну, пустили своју заслугу, онда би се тек и од свештенства могло то захтјеватн. Зар нека господа хоће, да се ко некако удобре народу и покажу неку своју великодушност спрам народа српскога са свештеничком заслугом? Или ваљда мисле, да ће народу помоћи кад му кажу: недајте поповима ништа јер нам они нијесу од потребе. Питам: О чем они жнву ? Да лн им готова манна божија са неба пада? или можда и они народним знојем окупани хљебац једу? Оно што онн у својим чланцима захтјсвају, то би тек могао захтјевати онај, са чијех се нлећа рани како пон, тако и трговац, уредник и сваки други а не онај, који се из ноповске торбе одранио. Господпн II. Н. Херцеговац онисао је сво свештенство босанско-херцеговачко у особи једнога свештеника (из Мостара или можда пз Сарајева) са којим се ваљда нешто спорјечкао, те је гледајући у тога једнога наџиџао (искитио) цјелокупно свештенство наше, преставившп га свијету као да оно поред највећега богаства, раскошп и сјаја у најкрајњој неморалностп и деморализацији плнва. Чнтајући овај његов кукавни чланчић, мора се човјек и нехотице запитатн: да ли је овај високоучени господнн нмао нђе ишта писати и у свијет турати осим ово неколико одрапанијех внцева, којима хоће да ионижи и оцрни свештенство православно ? Или је ваљда испразнио све буџаке своје богате књижевне архиве, па се латио тога крајњега срества, да се на књижевном пољу прослави? Он као да не зна или неће да зна, за оно свештенство наше, које по вас божи дан са машљином (будаком) у руци ирактицира каноничко право млатећн и вадећи пањеве, гдје ће бацити по коју оку жита, па да тим осигура своју и /1Јечице своје егзистепцију; он као да не види или неће да види оно свештенство, које ио цијели дан оре и копа, да би лакше прехранило себе и своју худу породицу, која је највећем сиромаштву