Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 и 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 19

која кријепи добре и праведне служитеље божјег олтара и народа. Да би пак ова божја благодат могла руководити и пратити свештеника у његовом животу, пријеко је и неопходно нужно, да он у свима својима дјелима, радњама и поступцама има свагда у памети Бога, који га је на тако велико и узвишено звање изабрао и подигао. Његов ум, његова душа и срце, ваља да је свагда обраћено к небу и да једнако тежи к небесној слави и вјечности, а да о стварима и угодности.ма овога свијета не мисли, знајући по ријечима мудрог Соломуна, а и по своме искуству, да је све на овоме свијету прелазно, варљиво и сушта сујета, а да је само у вјечном Богу опште добро наше, пошто нам од Њега доиста и долази свака радост, срећа и благостање у животу. Проникнут тијем мислима и осјећајима, свештеник ваља да се у свом животу строго придржава онијех правила, која га упућују да се Бога боји, јер: „Који се ЈБгга боје, њима нема оскудице" (Псал. ХХХП1., 9); ваља да Његове свете заповијести без икаквог изговора тачно испуњава, пак да према томе буде више но икоји други одан Богу; да Га више но икоји други воли и љуби; више но икоји други иоштује и уважава; више но икоји други хвали и слави; више но икоји други, да се Њему са молитвом обраћа и више но икоји други, да се држи Његове свете правде и вјечне истине, која лијечи душу и 'срце, управља жељама, исправља мане, кроти нарав, облагорођава човјека, као да се из нова родио. По овоме, када свештеник у свом животу чини које добро дјело, треба да га увјек чини у славу божију, јер Бог заповиједа добро чинити. Исто тако, ако се свештеник у животу свом клони од какова зла, треба да га се клони Бога ради, јер Бог не навиди зло и заповиједа нам уклањати се од зла са ријечима: „Клони се од зла и чини добро" (види горњи Псал. ст. 14). И када се свештеник у животу свом клони од зла и чини које добро дјело, дужан је то свагда помоћи божјој приписивати, а никако својој заслузи, јер је то познато, да се ми сами собом без божје помоћи не можемо никако сачувати и уклонити од гријеха, а још мање сами собом без божје помоћи учинити које добро дјело. За добра пак дјела, која свештеник у животу свом учини, као и за зла, од којијех се клони, дужан је он у животу свом благодарити Богу и једино на Бога и заслуге Исуса

Христа полагати надежду свог спасења, јер се сви на земљи спасавамо кроз благодат Исуса Христа и божје милосрђе, а никако по самијем својијем заслугама и приликама. Уз ово треба свештеник да се у животу свом стара и моли Бога, да би га укријепио и утврдио у живој, истинској и срдачној вјери у Исуса Христа и Бога Духа светог, који све оживљава, пак да ту вјеру своју поткријепи својијем добријем дјелима, јер тек онда може да живо дјејствује на душу и срце свештеника. Така тврда и постојана вјера у Бога, када је и с добрима дјелима скопчана, подржава свештеника у божјем страху ; одвраћа га од свјетске сујете, части, богаства, славе и још к томе побуђује га, да високо цијени и уважава страсти Христа Спаситеља; да се побожно, смирено и страхопоштовањем преда молитви и расуђивању божје величине и небесне славе ; да војује против сваког гријеха, јер гдје влада гријех ту нема мјеста правој и истинској вјери, него само притворној и лицемјерној, која никоме не помаже, као што потврђује св. апостол Јаков, када каже : „Браћо моја, ако ко рече да има вјеру, а дјела нема, зар га може вјера спасти?" Даље говори: „Вјера ако нема дјела, мртва је по себи," пак за примјер наводи : „Авраам отац наш не оправдава ли се Богу када принесе сина свога Исака на олтар? Авраам вјерова Богу и прими му се у правду н пријатељ Божји назва се" .... (I. Јак. II. 14, 17, 21, 23). Надаље, свештеник треба да се озбиљно стара, да не би у погледу вјере и дјелања свог што против савјести своје учинио, јер кад би по несрећи то код њега било, иотпао би не само под гњев и строги божји суд, него би шта више изгубио и ону праву и живу вјеру, коју свештеник треба једнако, да у животу свом гаји и да се о њој брине више, него ли о самом животу своме у толико, што се од свсштеника више но од икојег другог захтјева и то, да према приликама и потреби жртвује и сами живот свој за вјеру у Хрпста Бога. А да би се свештеннк могао оградити против свију искушења у вјери и дјелању његовом, нужно је на сваки начин, да се у животу свом придржава онијех врлина, које ДолиКују његовом високом достојанству пак да по истијем приликама и поступа. Између многијех врлина, са којима треба, да је украшен живот свештеника, Прва је на реду чистоћа душе и срца, јер без ове душевне и ср2 *