Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 36

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 и 2

Нешто га мори, с' уздахом само, Изусти — гласно : Ћ ох рано, рсто" / За тим се чује тик бројаница, — Све више и внше куцање срца. Самац у ћелији — никога нема. Како који часак, смрти се спрема, „Господи Бозке! Смилуј се на ме" . . . Ничице пада . . . Тн саслушај ме: „Ја сам духовник и слуга твоја, У твојој руци, душа је моја. Од давна овдје, код манастира Десница твоја мене благосиља; Па и даље Бозке! благослови мене, Старачко моје олакшај ми бреме. Нека се из овог српског манастира Раз'лази мирис небесног мира . . . Нека се Србин Таби Творче моли, А вјера нек му народност соколи. Нек у задужбини старих Немањића, На в'јеки гори небесна свијећа, Која 'но Србе из таме мрака Води свјетлости сунчаних зрака . . . Србин сам и ја — за српство моје Не жалим старачко тијело моје . . . Па ти молитву опет ириносим, И име твоје пред св'јетом узносим. На концу жића — старачког мога „ Ошпусти смиром слугу твојега"! Пошљедне р'јечи тихо изусти, Па се на одар лагано спусти. Поглед му стаде, не чу се више Само при концу душа издише, А анђел мира крај одра стаде И душа старчева испуни с' правде. Свијећу пали, виш главе му меће И из ћелије лагано с' креће. У том га неста, ја се ту нађох Те покрај одра старчевог стадох. Цјеливах т'јело из оданости И плачно рекох: „Бог да га жрости и !

На једном гласи и звека звона Огласише смрт старца узорна, Народ побожан са свију страна, Долазе манастиру у гомилама. Да задњу почаст — вјечиту хвалу, Одају оцу . . . вјерском' чувару. Да се закуну на гробу ледном Срдачном свој ом — Србинском жељом: „Да Ле на свагда Срби се звати, И да %е свакоме на отиор стати" . . . Опијело с' чита, а пјевци поје Умилне пјесме и славопоје. Молитва ирава — тамијан мири По манастиру у вис се шири .... „Вјечнаја иамјат" — посљедне р'јечи По свом манастиру жалосно јечп . . . ! * По гробу Ђ миро" од разнијех трава Вишњему Творцу на в'јеки слава! Он је почетак свакоме створу. Свуда се слави на суву и мору .... * * Духовник мирно у гробу спава, А зелеи-трава по њему с' ваља, . Кад сунце гране, гробак се сјаји, У коме почпва духовник стари, Споменик златни виш' гроба стоји, Који у Србу три наде гојп. Те кад се сјети прошдости давне Тада му срце у груд'ма застане. А натпис везен — на гробу старца, Н1то му урезаше србинска срца: „ Овдје у гробу — духовник лежи, Који бијаше угодник ЈВожији, Ту мирно еаије, а душа света У дворе Вишњег — Ђога одн'јежа и . . . Па гледа синке народа свога, За „Србе" моли Свемоћног Бога .... Фоча, на дан св. еванђ. Матеја 1890. год. Родољуб.

Црква (сада џамија) и гроб св. великомученнка Димитрнја У (Из путнијех биљежака од 1882. год.) Дошавши миснјом у Царнград 1882. год., графију о њему писца овијех редака у „Гласпоходио сам тада и Свету атонску гору и у нику" 56, српског ученог друштва. њој српски Хиландар. Ко би желио опширније Како је требало да се опет вратим из Свете знати, какав је Хиландар, нека прочита моно- горе у Цариград и довршим посао за који сам

Солуну.