Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 97

Ријеч на говорио приликом освећења водице у учите. свештеник и вјероуч Народ који умије цијенити и уважавати дјела својих заслужних мужева, те који зна споменом преносити и предавати у аманет заслуге својих великана млађему нараштају, тај народ не може двојити о својој будућности и напредку; народ ће тај кад тад бити примљен у коло других срећнијих и просвјећенијих народа, те ће заједно са овима радити на бољитку своме и цијелог рода човјечанског. Све на свпјету је варљиво, промјењљиво и пролазно, само добро име остаје на вијеки. Ко својим радом и позивом стече у своме народу не умрло име, стекао је не процијењено благо, он је себи саградио вјечну кућу на овом и оном свијету. Сва блага и богаства овог свијета у сравњењу са лијепим гласом и именом, ништа су! Реци ми ти драга младежи, чија нас успомена сваке године у оваком броју сакупља у овај просвјетни дом? Ко је тај, коме оваком поштом и свечаношћу дан спомена величамо? Шта је заслужио, чиме нас је толико задужио тај смртни човјек, када се и послије толико стотина година име његово славом узноси и спомиње међу нама? На ово интање знам драга младежи да сн н сад и вазда одговрити спремна: „Успомена је ова" „прослава не нова" „у част и елаву Сави" „сриске цркве глави". Тако је. Најмлађега сина Немањина Растка, благодарни род српски за његове превелике труде, чиме бољим да награди, но именом свога просвјетитеља и усрећитеља, именом свога народног и религиозног препородитеља. Света наша мати православна црква изиђе на сусрет жељама српског рода, увјенча светитељскијем вјенцем славе, приброји „лику" светијех достојног овог мужа и иосветн његовој успомени данашњи дан 14. јануара. Па зар може бити, зар има веће славе и награде од имена које вјечно у роду живн? Не, нема драга младежи веће славе од оне, кад један цио народ слави, а нема ни веће на-

св. Саву .ском конвикту у Сарајеву: Петар Ђенић "ељ. 14. Јануара1891. „ Успомена праведника ттрелази с' рода на рог)". граде од оне, којом сав народ признаје и не увелим вјенцем крунише дјела неуморног трудбеника и искреног пријатеља своје цркве и државе. Св. Сава је у пуном смислу риЈечи заслужио ову славу; задужио је Србе све и свуда, а тај се дуг одужује ев' оваким слављем. Врлине, којима је душу своју украсио и дјела којима је међу Србима име овј ековј ечио, мање више позната су нам. Да је св. Сава у оно вријеме учннио за своју цркву и државу више него ли сви влададари његове домовине, то је истина, коју није нужно доказивати. Пред светом сјени овог узор учитеља и првосвештеника, чије име у повјесници српској блиста као жарко сунце, падамо са страхопоштовањем на кољена, јер је то заслужио. Са неколпко ријечи драга младежи покушаћу да свратим твоју пажњу на то: коме приличи, како се још и данас задобија спомена достојно име, које никаква тама помрачити, никакво вријеме заборавити и никаква сила уништити не може. Човјека као круну свију створова обдарио је премилостиви Творац небесни умном снагом, а та снага ако се по вјечним природним законима усавршавала буде, приближује човјека ономе од кога је тај дар и добио, уздиже његове мисли високо, оваплоћава у њему суштност божанства, приказује га као најмудрије и најодличније дјело руку његових, које је у истину по „обличју и подобију" његовом створено. Са том умном силом, као најмањом искром божанства, постепено је уеавршавајући, човјек може да чуда ствара! Тај божиј дар може човјек да употрјеби и на срећу и на штету своју и свога ближњега. Ко тај умни дар божиј употријеби на срећу и корист свога рода и домовине, тај је оправдао повјерење божије, томе приличи неумрло име у роду на онда: „благо оном ко довијек' живи имао се ра'шта и родити". Ко своје умне дарове, не прецјењујући већ усавршавајући, посвети на олтар општег добра и благостања своје отаџбине, тога име род и до-