Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 106

налази се написано владика Радошевић и Радосављевић, Митровић и Димитријевић, као што и патријарха Мојсија прозваног Чурлу, називају и Рајићем и Рајовићем. Да ли је између Мелентија и Гаврила био још који други митрополит, пошто се из описаних и наведених антиминса п.име освећених не види да је који млађи од 1748., ја сумњам, ну по ново тврдим, да је Гаврило Михајловић и Гаврило Михић, Мијић, Микић једна иста особа. Кад би се налазећи се у Босни сви стари аитиминси прегледали од стручњака, могло би се без сумње из њих не само на то питање тачно одговорити, ну из њих би се могло још по нешто исправити и допунити у налазећем се списку митрополита у Шематизму. С тога се усуђујем одавде предложити пречасној сарајевској источио-православној конзисторији, да изволи позвати општине и свештенство, да јој на увид поднесу све старе антиминсе, те нека их она даде стручњацима и зналцима, да их они тачно и вјерно препишу и нек их онда штампа у овом листу. Тим би она. учинила врло велику корист по нашу црквену историју. Ако она усвоји овај мој иредлог, увјерен сам, да ће се доказати и показати, да је не само погрјешно у прегледу наведено, да је антиминс у «Липл>у освећен 1638., ну да је погрјешно наведена година печатања и освећења налазећег се антиминса у цркви села Јаружана, јер исти је могао бити печатан 1743., а не 1643.. а освећен 1751. илп 1756., а не 1651. илн 1656. Софронијем (биће Рашким митрополитом); а тако исто да је погрјешно стављена година на антимннсу у цркви села Брајпнаца, јер и на љему мора да стоји 1743., а не 1543., почем се и у једном и другом мисли патријар Арсеније IV. ИГакабента, који је умро 7. јануара 1748., а да је то тако, најбоље се може видити из огшса антиминса налазећег се у цркви села Блашка, за коју се цркву погрешно навело да је освештана 1743. као што антиминс гласи. Није сљедство, да је морала бити и освештана оне године, кад је ан. тиминс штампан, Јер има случаЈева, да су се више архијереја служили једне исте године печатапим антиминсима. Тако н. пр. митрополит карловачки Јован Ђорђевић (1769. | 13. маја 1773.) дао је штампати у Бечу 1770. антиминс, па њима су се служили потоњи митрополити Вићентије Јовановпћ Видак, Мојсије Путник па и сам Стефан

Стратимировић, бар антимннс у мојој цркви освећен од Стратимировића 1818., јесте онај исти, што га је Ђорђевић дао штампати у Бечу 1770. Исти антиминс Ђорђевићев налази се и у Босни у цркви села Бранешца, само је у прегледу погрешно наведено, да је нста црква, која је 1754. саграђена, освештана 1770. од Јована Ђорђевића архијепископа карловачког. Из овог навода, видим, како је површно наппсан поменути преглед, јер да је писац његов мало озбиљније мислио, штаће написати, не би могао написати, да је 1770. могао осветити цркву у Бранешцу митрополит карловачки Ђорђевић, већ би морао и сам увидети, да је истп антиминс, као што на њему и пише, дао он 1770. у Бечу штамнати, а кога је и кад га је осветио, то ако не стоји на њему, сад се не може знати и казати; да је налазећи се антиминс у цркви села Глоговца осветио 1752. владика горњокарловачки Данило Јакшић, који је умро 27. јануара 1771., и како се у прегледу написало жкнич^, те ставио знак?, у први мах помислио сам, да не ће битн та ријеч написана тајном буквицом, ну на брзо се досјетих, да ће то бпти Јакшић. Кад сам већ код антиминса налазећих у појединим црквама у Босни, н кад сам већ загазио и у ту ствар, не могу, а да овд је још коју о њима не проговорим. У често поменутом прегледу, наводи се, да се у цркви села Смољане налази старп антиминс ког је осветио 24. јула 1754. Дабро-босански митрополит Гаврило Мијић (Михајловић), а у IX. и X. евесци овога листа за 1890. годИну на стр. 363. описао је г. С. Вуиновић свештеник у Голубићу, један стари антиминс, што се налази у селу Голубићу, иравоелавне епархије Далматинске, на коме стоји, дагаје у Гомијоници осветио Дабро Босанеки митрополит Гаврило 8. Децембра 1754. Како је г. Вуиновић нашао у шематизму, да је Гаврило Михић умро или да је оставио столицу 4. Маја 1752. а на поменутом антиминсу стоји, да га је осветио 8. Децембра 1754. рече да датум смрти или оставке његове, не би морао бити тачан. Прије него што пређем на ову несугласност, морам одговоритп г. Вуиновићу, да „Арсеније архијеппекоп, који моли служитеља господњег, да га на служби помене", није нико други, ну натријар Арсеније IV. ГПакабента.