Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6 и 7

Стр. 233

тог лукавог и богомрског оговарања, него га је с' мјеста поразио праведним изобличењем рекав му: „, Лицемјере! свики од вас у суботу неодрјегиује ли свога вола или . чагарца од јасала и неводи да налоји ? А ову кИер Аврамову, коју свеза сотона ево осамнајеста година, нешреба ше ли је одјшјентти иа ове свезе у дан суботни! ? Ово несмншљено — љубезна моја у Господу чада — оговарање поменутог јеврејског законоше на Исуса с' једне стране, с' друге нак Хрнстово праведно огорчење противу њега, успалише данас и у мени велику и неодол:,иву жељу да проговорим и ја нешто онима, који су као некакав обичај и играчку узели: да вазда и на сваком мјесту оговарају и нападају на служитеље олтара, свештенике Бога Вишњега, мислећи лудо: да на тај начин препоручују себе за моћне и иаметне, када би требало напротив да поштују своје свештенике и благодаре им н част им узднжу н код осталог свијета, ако хоће, да и Богу угоде и да и њих свијет поштује, уважава и држи за паметне и ваљане љу г де. Оваким пак људима, који мисле : да им је слободно нападати на свештенике кад год зажеле без икакве своје штете, ја нећу ништо од своје стране да говорим. Казаће: гђе сам Владика, па држим поповску страну. Казаће ми — увјерен сам унапријед и то: „да врана врани очи невади." Пустмћу дакле да им повјесница и сами Бог у св. ТТисму каже све што има казати свима онима, којима је мпло нападатн и оговарати своје духовне Оцеве и Паетире; па ако имају уши слушати, нека чују шта Бог заповједа и говори о том непристојном понашању њиховом. Ја сам у том послу толико само узео на себе и то у сазнању тешког бремена, ког сам се иримио: да сјетујем и да поучавам, колико би требало: да се та ријеч поведе и докаже најтачнијим самим Божпјпм ријечима: да је сваки Хришћанин и сувише дужан поштовати свештеннке своје, какви они били да били. као праве служитеље Бо - лсије и своје добротворе. II да би сте одмах у почетку разумјели велико поштовање, које су Хришћани дужни одавати својим свештенпцима, навешћу: да је једино свештенство својим примјерним пожртвовањем и самопрегоревањем одржало и Вјеру и Народ У Вјери. Као што сваку добру ствмр на овом свпјету узнемирује непријатељ добра ђаво, тако к Христова Вјера није никад остала на ;

миру од њега; оговарања, бједе, нападаји, гоњења, мучења, отимања, палења, жарења, убијања — паклене последице зависти и мржње све је то, још к' тому и свако друго зло, нанашано јој т. ј. Вјери Христовој још од постања њеног ; па и данас још то, само у другом облику, бива: не би ли се искорјенила та Вјера Христова, те мјесто њене божанствене науке: о добру и моралу и о људекој међусобној трпљивости, љубави и једнакости права п дужностп, завладала суровост, себичност, грамзљивост, презирање слабијега и свако друго паклено зло и средство на коначну проиаст човјечанетва; то вам је у најкраћим потезима вјерна слика очајничке борбе за опстанак зла уништењем добра! Па кад су се, дакле, п то често пута дизали бјесно до самих облака све те паклене страсти као валови претећи коначној пропасти Христовој спасавајућој лађи, коју светом Вјером нашом зовемо, у дну љуто задрманог мора себичноети; кад су се, велим, силни госиодари, који су дрмали цијелим свијетом послуживајући се свима неопЈ)остпвим средствима, којима су по својој необузданој самовољи и кривим схваћањима располагали, устајали на у г ннштење и вјере и њених сљедбеника, а они, који су, по свом оспгураном и узвишеном у народу ноложају, могли помоћи, несамо тјералп крају лађу, шта више и претварали су се у јавне приврженике силних п моћннх гонитеља Вјере одобравајући, јавно, њнхово паклено предузеће: да не би држећи се Нјере и народа н сами пострадали. или наудили својнм материјалннм интересима, ко је онда одржао Вјеру тјешећи и соколећи на згаршатама н на губилпштама и по тамницама и страдао и гинуо с' народом за Вјеру? Ко је тај био, ко? Свештенство, главом свештенство и нико други. Мало кашње из причаног доба када су већ свп заклети непријатељи п гопитељи Вјере наше увидили : да гонећи онаку божанствену Вјеру на бодљике се ритају п само што самртно ране и крваве своје ноге те су се штигаали били пустпвши на миру и Вјеру и вјерне, а ђаво изгубивши тиме с'пољне савезннке своје, почео је тражити друштво међу самим прпврженицима Христове Вјере, те распириввдн сујетно славољубље н велзевулску гордост Аријеву и оноликих још јеретпка, који су се једап за другим појављивали као отровне гљиве по иснемоглом од пријашњег гоњерва и патгви тјелу Христове Вјере, те врашки задобивајући љубав и наклоност не" 2