Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 0 и 7

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 235

да благодаре свештеницима својијем и да бране њихову част и углед вазда и свуда? Да виднмо сад како сами Бог сматра свештеника и шта наређује п заповједа о дужности народној према свештенику. Ја сам, вели Бог, нрвосвештеник и следователно свештенички чин од мене потиче. Ја сам рукоположио Апостоле и дадох им власт и силу да и они од стране моје рукополажу друге свештенике и Епископе и постављају их за духовне пастире да управљају црквом и стадом мојим т- ј. народима, који вјерују у мене. Сваки, дакле, свештеник моју благодат има и властан је дјелити је вјернима и призивањем моје благодати претварати проети хл>еб и просто вино у моје божанствено тјело и крв и преподавати га вјернима мојима за спасење и опћење са мном. ПГто год буду свезали моји свештеници доле на земљи, би ће евезано и код мене горе на небу; што год пак разрјеше биће и код мене разрјешено. Осим тога света наша црква учи: да су свештеници већи у чину и од самих анђела; јер свети анђели немају влает да служе свету литургију, шта више у вријеме Божпје службе они т. ј. анђели невидимо опкољавају као почасни служитељи служећег свештеника и то ,,(о (тјмуо.иг н тјкпјто.п-к ." То нам потврђују у својим списима сви наши свети оци; то је наука наше -Вјере, коју смо дужни вјеровати и уважавати; то је воља, наредба и заповјед Христа Бога нашега. Чудити се је заиста дрскости и необузданосги неких и неких, који држе свепггеника испод нуле, те стресају своје буве на њега, када је сами Бог још у сгарозавјетној цркви наредно: да се смрћу казни сваки, који због своје надувености не би послушао свештеника и неби му се покоравао: „чмок-ћкг, (откорнтт, кк гордостн, еж( ншои8шлти ж(рцл пјкдгтоацјлго м У жнтн кк н.иа Господл Богл ткоегш дд о & ијнтт , чмок^к-к тон, н дн нз.иипн злое ш крлн.м." т. ј. ако би се ко од надувених упро те не би хтио послушати свештеника, који ондје стоји, те служи Господу Богу тнојему. таки човјек да се погубп! (Второзак. 17, 12.) А у новозавјетној цркви рече Госиод својим ученицима т. ј- свештеницима: „Иж( клгк прп.и.нт-к .шт нр.и/нтт,, н иж( п ј)кл1.1 п ''к /и(н!, прп.и.кт-к п0г.1икшјг0 , иа " (Мат. 10, 40.) „С,18 шнаи клск, .иок мУшттт,, н иинтианја кнск .и(Н( иј .и (тн(т(а, шлктлаига Ж( лкн(, ш.и(т»1ан!а п01.1лкшлг0 ,иа." («ЛуК. 10, 16.) т. ј. „Кој II вас прима, мене прима ; а који прима мене, прима онога, који ме је послао. Ко вас слуша мене слуша,

и ко се вас одриче, мене се одриче, а ко се мене одриче, одриче се онога, који ме је послао." [Пто ће трећи: ако поштујете и слушате моје свештенпке, мене слушате и поштујете; аако их презпрете, оговарате и срамотите пред свијетом, мене управ тијем грдите, вређате и срамотнте. Да бн сте пак јасније схватили: да у велико гријеше код Бога н част своју губе код свијета они, који омаловажавају свештенике Божије, реда ми је овдје још два примјера из петорије изнијети : да се увиди како су поштовали свештеннке не само највећи угодници Божији, него и сами незнабожци, а понајвише незнабожачки цареви. Свати Атанасије велики описујући живот великог исиосника и угодника Божијег св. Антонија, чнјој светињи чудио се је и дивио еав сувремени свијет н сви тадањи цареви надметали су се: који ће га боље поштовати и са највећом нокорношћу и оданошћу писати му писма прича: како св. Антоније чим би на путу срео кога свештенпка наклонио би му се до земље и пољубио би га побожно и у руку и у ногу. Велики Александар цар мекедонски, који је завладао био цјелим готов у његово доба познатим свијетом, и који је био незнабожац, кад је покорио Палестину, те као побједмлац улазио у њен црестолни град Јерусалим, чим је опазио да иде њему насусрет са својим свештенством тадањи велики Архијереј јерусалимски по имену Садб, таки је онај најсилнији владалац на свијету сјашио с' коња, отрчао је к' њему п са највећом покорношћу клекнуо је иред ногама Првосвештеника и просио његов свети благослов. Тако су исто и сви незнабожачки народи, па и најдивљији међу њима поштовали н слушалп своје свештенике неогранпченом частн ; јер ма да су дивљи и многобошци били, али ипак су добро знали: да који поштује свештенике, поштује своје Богове, којима свештенпци служе, а ко свештенике презире, презире саме Богове своје: „Ко се вас одрнче мене се одрнче." Упамтите ово добро док ја мало одахнем па ћу одмах наставити: чиме своје непрпстојно према свештенству понашање правдају некп наши занешењацп, па пошто докажем из самог св. Писма ништавост њихових изговора учинпћу крај овом данашњем мом говору. Пошто сам вам, дакле, укратко н повјесницом и св. писмом старог и новог завјета показао и доказао: велику дужност и обвезност, 2*