Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 222

Б.-Х. ИОТОЧНИК

Св. 6 II 7

не би она занијела и раснјала. Кад уђош у дотичну кућу, нареди нек се унесе у собу болесникову један чнст сто, платном покривен, па најприје упитај болесног да ли је при својој совјести, жели ли он примити свето причешће и да лн се, он достојно спремио за примаше ове свете тајне. Ако свештеник примјети на њему какво нерасиоложење, нек га охрабри и спреми за прпмање те велике тајпе н кад увиди да се болеснпк дово.кно загрио топлотом побожности н смирености нека онда приступи исповјести и причешћу. Дио светог тијела Христова, што га буде требао болесник примити, нек је добро поквашен у крви Господњој и мек, како би га болник лакше могао примити и прогутати, а да то постигнеш, савјетујем ти, да још раније спустиш дотични дио у чашу ради бо.вег омекшања. У оваким приликама можеш остати нешто дуже у кући парохијанина, да га ријечју еванђелском охрабриш и утјешиш. Нн у каквој прилици није потребна ријеч и поука свештеника, кратког и смјерног Христовог служитеља као тада болном на смрти. Болном не само да тијело пати и трпи болове и трзања, него и душа и срце његово, јер му је увпјек пред духовним очима и у иамети, да је само још за који минут у близини својих милнх и драгих, да ће на брзо доћи час, кад се мора растати с њима, па свагда оставити своје огњиште а ићи у вјечну кућу да земл.а покрије његово трошно тијело; сјећа се својих дјела у животу, премишл.а о својој будућности. Свештеник је дужан разговорити болеспог? улити у срце његово наду на милосрђе и иравду Божију. Добро је ако свештенпк поучи парохијане, да га на вријеме зовну док је болесник још при својој иамети, а не пошље кад већ наступе иошл.едни ми-

нути, кад се гаси његов живот и кад се прекида веза душе његове са тијелом. Но многим крајевима, ђо има православ.ва, заостао је још од прије обичај, да свештеник посјети поједине куће својих парохијана о великим празницима као н. ир. о Божпћу, Богојав.вењу, Васкрсу итд. Није нужно да ти сад тумачим важност тог обпчаја и вријеме његова постанка, јер би ме то далеко одвело; то ћу ти иричати други пут, кад се лично састанемо. Тај је обичај тијем бољи, што се свештеннку даје тако прилика, да се унозна са начином живота својих парохијана. Свештеник треба да се и користи тим обичајем, да надзире живот својих парохијана и да их упознаје са правилима хришћанског морала. Ако свештеник примјети у којој кући штогод противно хришћанском животу, то треба да поучн само оно лпце, које има ту погрјешку и то нек га иоучи у његовој кући. Није никако у реду, да он у цркви нред сабраним народом или на ком другом збору и скупу говори о мани и погрејшцн оног човјека, чију је погрјешку он познао у његовој кући, јер би тијем увриједити могао лако дотичног човјека и већма га распалити. И у том благочестивом и лијепом обичају имаде једна тамна страна за свештеника. Госто.вубпкост, којом се наш народ одликује и поноси, не би могла дозволити ва. кда нн једном човјеку, да свог госта а особито свештеника пусти, па да он пз његове куће оде прије, него га је понудно и чнм послужио. То је такођер лпјепа особина нашега народа а још бо.ва нохвала за свештеника и знак љубави и поштовања, које гаји према њему њогов парохијанин; и ако он увиђа добро расположење парохијанина према себи, то се опет свештеник не може са свим покорнти том лијепом обичају о великим иразницима. Промисли сам кад