Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 111

А незнање тад се скрити, Које данас нас обара; Од богаства ништа ствара. Ето што је љгнога сиња, Гола, боса сиротиња. Све се више код нас рађа: Мрзкња, туча, борба, свађа. Зар с' тим ићи вјечном Богу. Зар с' незнањем створит слогу ?! Не, не мозке никад бити; Дотле ћемо ништа бити, Док год школу не штујемо, Док науку не чујемо, Која цијелим св'јетом влада, Без које ће свак да страда. Ето браћо и сестре! Па се опет држимо наше старе глупости, да не дајемо дјецу у школу, па одмах ће нас нестати, одмах ће нам синци хулити Бога и светињу; презпраће нам синци власт, презираће синци лијепу нашу народност, с' којом смо се до сад поноспли на дику н славу нашије предака. Па би лп онда — не дај Боже ! били чеда Божија ! Би ли онда нас Бог позвао као праоца Адама у рај ? Не, — не бп! Ми бп онда били паклени стубови, над којијема би господарио непрпјатељ рода људског — сатана .... Боже! Боже! Колико ли их ј ош у нашем народу има, па воли, да му син или ћерка чува стоку и скотове, само, да не би завирили у школу. Та немојте тако мила браћо и сестре; та широм су отворена школска врата; та зашто онда идемо у цркву, кад не желимо школе ?! Та црква без школе не вриједи; нити нам школа без цркве вриједи. Црква и школа је један дух, једно тијело, једна мисао. Драга браћо и миле сестре! Погледајте спнке и кћери, којп иду у школу, а погледајте сннове п кћери који нису ни виђели школе! Колика је разлика? Врло велика! — Ваљана и научна младеж ствара нам једну велику — огромну зграду, према којој су згради неваљала и неваспитана младеж ситна прашина, коју и најмањи вјетрић подиже и баца је нама у очи, да невидимо. Онда је готов доказ, зашто их има, који не шиљу своју дјецу, јер је у њинпјем очима

она прашина, с' којом их је вјетрић заеуо, да не виде. Али и сломљено дрво — само ако има добре жиле, може се накалемпти, па опет расти; или криво дрво мож.е се посјећи па и оно накаламити, те правко постати. Па зашто и ми не би потрчали живом источнпку — врелу, т. ј. науци, да очиетимо очи од ситне прашине. Та човјек се разболи, па тражи помоћи од љекара. А за нае — да будемо свјесни, да будемо чисти, да будемо благодарни, да будемо сложни, — највећа је помоћ и лијек „наука", која се само школом и добрим домаћим васпитањем постиже. То учинимо, па ћемо одмах са себе скинути ведики терет, велику дужност, несрећу, највећу злобу и сиротињу; ако мислимо, да и нас позове преблаги Спаситељ — као Адама, у небеске дворе: Гдје анђели бож'ји сједе И вишњега лице гледе Спомпњућ' му име сјајно Појући му непрестано: „Слава Теби благи Оче! Васионе цијеле творче, Нека слави свака тварка Пме Твоје до вијека !" . . . Па опет велим: ирођимо се наше глупости, па ће их одмах мање бити, који пркосе вјери, власти и народности. Мање ће их бити, који дођу на службу, па ни пет минута не могу да стоје на светоме мјесту, него излазе и улазе из цркве и у цркву, пушећп око храма н дома божијег отров, а тим бешчасте и цркву и себе. А сад браћо подижимо школе Јер нас наша мила ђеца моле, А са школом и цркву поштујмо; Па тек тада да се назовемо: Србп — синцп, светитеља Саве Наше прве митроноене главе. Бацимо п мп по гранчпцу у храм Божији од цвијета, као што су ђеца бацала по земљи пред Исуса Христа, неће ли нас Бог умудрити п просвијетлити светом науком; и рецимо опет: Осана сине Давидов! Нек је благословен, који долази у име Господње! .... У Фочи. Говорпо: Мар. С. Поповић.