Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 и 5

покупио око себе људи, који еу одобравали замишљене реформе и помоћу њих наиста и пропроизведе неке промјене или нм барем ударп темељ. порушивши старе форме турскога државног живота. Тако, он је огранпчио уплпв великога муфтије и улемг1 на државна дјела, уништио је корпус јаничара (1826.) ма и са страховитим крвоиролићем: организовао је војску по европски увео је неколико уредаба, које бијаху наперене против старо-турскога варварства, н. пр. укинуо је (1826.) закон о ираву султана на нашљедство по смрти свакога чиновника; укипуо је обичај, да се ради уништења претендената на пријесто, убијају сва мушка дјеца, коју су родиле ћери или сестре султанове; ударио је темељ преображају државне управе по начелима европскога државног устројства, одредивши илату чиновницима (1838.) п т. д. С европским државама Махмуд је ступио у тијеене свезе н трудио се, да им свим могућим начинима докажс, да су се у Турској почеле реформе п да је она достојна да ступи у коло европских држава. Европске државе, н ако су се потрудиле, да нату г ре нреображеној Турској своје турторство, које ју је стјешњавало, ипак су потпомагале реформаторске планове султана, у колико је то годило поједнној од њих. ГГри такову правцу Махмудова рада, требало би да су се одношаји турске владе према хришћанском становништву у Турској измијенили. Сам Махмуд, путујући год. 1837. по Бугарској и Тракији, у намјери, да придобије симпатије хришћанских житеља, препоручивао је свима чпновпицниа, да се са његовим хрншћанским поданицима онако исто мплостиво опходе, као п са Мухамедовцима. Но како Махмуд, тако и његови чиновници при свим својим реформаторским тежњама, остали су ипак Мусулмани и као такови фанатични непријатељп Хришћана. Саме нак реформе, које је предузео султан, отпочсте су ради чувања мусулманског господства, које се почело колебати, те по томе не могоше имати битнога уплива на положај хришћанских житеља Турске. Једном ријечи, Махмуд евојим реформама нпје ништа учинио за побољшање судбе својих хришћанских поданика. По томе су Хришћани како прије, тако и ?а његове владе трпили доста невоља. Осим обичних угњетавања. која долажаху од бесправнога положаја Хршпћана у држави, за његове владе су Хришћани искусили страише нападаје од стране Турака, којп су им пријетпли

Стр. 143

коначпим истријебљењем. Тако год. 1821. када је букнуо устанак морејских Грка, Турци су починили страшна убијства над невиним цариградским Грцима. То исто бијаше и по другим мјестима; Турци су убијали без штедње и без разлике све Грке, гдје год би их нашли, пљачкали и рушили им цркве и т. сл. Послије наваринскога пораза турско-египатског бродовља (1827.) Махмуд је дошао у такову 1'арост, да је у први мах наумио да изда заповијест, да се истријебе сви Хришћани, који се налазе у Турској. Но и ако тога није извршио, — он се је ипак постарао, да распали у својих Турака фанатичну мржњу према Хришћанима, нарочнтим прогласом на све с-еоске начеонике. И фанатична мржња Турака на Хришћане послије такве прокламацпје, само се увећала. Па већ саме реформе султанове и његове блиске свезе са хришћанским државама, побуђиваху у Турака ту укорпјењену мржњу на Хришћане. Нашљедник Мамхудов, Абдул Меџид (1839.1861.), нродужавајући реформе свога претходника, дотакао се већ битних страна хршпћанског опстанка. Он је стунио на пријесто у вријеме, које бијаше по Турску врло нееретпо. Египатски наша Мехмед-Алија, који ее је већ одавно учинио независним, не давно је разбио турску војсгеу, и грозиоје већ и самом опстанку султанове династије. Једино је европска дипломација спаела дом Османов од пропасти. Нешто из благодарностч за ту услугу, а особпто, да бп задобила још више симпатија у западно-европскпх држава у Турској, влада Абдул-Меџидова се ријепш, да изведе коријен те реформе. Мннистар спољашњих дјела, Решид-паша , који бијаше неколико пута на Западу, био је главни усталац око тих пзмјена. Он састави знаменити државни акт, познати под именом „ђулхапскога хати шерифа", који је на брзо, иза ступања Абдул-Меџпдова на пријесто, изишао и био обнародован с највећом свечаношћу у присуству изасланика свпју народности, подвласнпх Турској, а међу осталпма и константинопољског патријарха <У архијере.јима и фанариотима. По проглашењу, — султан и виши државни чинови положе заклетву, да ће се тај хатишериф тачно испуњавати. Садржај му је у главном ово: у почетку се спомиње о назатку отоманске империје; за тим се наводе мјере за њено иодизање. За тпм шљедују нова узакоњења, која се састоје у том, да султап обе-

Б.-Х. ИСТОЧНИК