Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 194 Б.-Х.

пињу и како на крсту умире, и Душу је нашу иотресао био тај страшни призор, а цијепало нам се од жалости срце наше, али смо уједно и појмили, да је божјој правди требало задовољити, и да само под ту велику цијену могла су бити иекупљена сва безакоња наша. Крвави зној, што је пролио за нас у молитви Христос, имао је да олакша тежину гријехова наших. Ланци Бзегови имали су нама да слободу даду. Бесчашћење, коме се Он подвргавао, имало је да успостави окаљану гријехом част човјекову. Осудом Бзеговом имао је човјек да оправдан буде ; разапећем Бзеговим да човјек искупљен буде ; смрћу Бзеговом да, смрт буде савладана и ми да добијемо живот. Благословен нека је свети овај дан, дан искупљења нашега! и са светом црквом, браћо, ЖЈКлопимсљ свмпому Ћ .ргстову воскресенгк. Васкрсењем Христовим завршено је велико д јело искупљења нашега, дјело велике љубави божје к људскоме роду. Црква нам наша спомиње у течају године све главније догађаје из земаљског живота Исуса Христа, и сви ти догађаји друго нијесу, него толике свједоџбе љубави Бзегове наспрам нас, да нас синовима божјим учини. Ми видимо Сина божјега, најсветијега, најправеднијега, свемогућега, цара неба и земље, да силази са пријестола славе Своје, прима на Себе тијело човјеково, подвргава се свима незгодама земаљскога живота, живи у сиромаштву, подлијеже суду безбожника, трпи да Га псују, да Га везују, да Га бију, страда и умире на крсту, и то све, да спасе од пропасти гријешни род људски, да покаже љубав божју к човјеку. Али, све ово могло је без сваке важности за човјека остати, могло је узалудно бити, као што би и сама вјера наша узалудна била (I. Кор. 15, 14), да није било Христова васкреења. Христово васкрсење с тога со и зове вјенцем љубавп божје к човјеку и обоготворењем одношаја између Бога и човјека. Тада је тек познао човјек у свој пуноћи значај љубави божје к њему, познао је снлу и моћ њезину, познао је у њој.извор својега вјечнога блаженства и основу земаљскога својега добра. Вјечна ријеч о љубави чула се при стварању човјека, чула се кроз уста старозавјетних проповједника, чула се у проповиједн Исуса Христа на земл.и, чула се са крста распетота Спаситеља; али та ријеч нпје ипак допира.ла до човјекова срца, није могла да му душу проникне. Тек свијетло васкрсење Христово кадро

Св. б

је било да препороди човјека и да га од нечуственога створа, каквим је поетао био ушљед гријеха, учини способним за племените осјећаје; само је оно могло да просвјетли ум човјеков, да позна вјечни закон о љубави; само ]е оно могло да облагороди срце његово, да може осјећати љубав; само је оно могло да управи вољом његовом, да дјела дјело љубави и да буде доетојно божје чедо. Па славећи данас велики празншс Христова васкрсења, кад емо постали чеда божја, способна да појмимо значај љубави и да је чисту срцем нашим осјећамо, промислимо, браћо драга, о њој, да видимо, да ли је схваћамо онако, како прописује вјечни закон и како нас он о њој \чи, да ли је она у нашим срцима онаквом, каквом би требало да буде, да ли се ми као што треба одазивамо љубави божјој к нама, те да ли љубимо Бога, да ли љубимо ближње наше, као што нам то Бог заповиједа. Овруем ћемо, браћо, најдостојније прославити данашњи празник и у правој га духовној радости провести. Између свију христјанских врлина главно мјесто заузима љубав. Љубав превазилази све остале врлине. Она је вјечна, као и сами Бог. нмн^ ж( пјиемк/штт* к^јм, нидскдл, лк>бк(, тјјн !1а, сада остају вјера, нада, љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима, — ео.шшн гнд-к .иоки, каже ап. Павао (I Кор. 13, 13). Може човјек имати ове на свијету, може имати најбогатија знања, може познавати језик истих аиђела, може знати све тајне на свијету, може иматп најјачу вјеру, да и чуда чини; али ако љубавп нема, све му је узалуд, све му је ниигга. .носк* м има.п^ ннчтоже е:.нћ (I Кор. 13, 1—3). Све остале врлине у времену неетају, а љубав сама остаје вјечна. Вјера ће нестатн код човјека, нестаће нада, али љубав не престаје никада. Свети Златоусш , говорећи о снази и значају љубави зауставља се на мисли о вјечности љубави, и оном силом ријечи, којом је сам он могао да располаже, напомиње слушаоцима својима у односној бесједи (бес. 34 на I Кор. 13, 8; нспореди и бл. Августима , монолог. 1, 7), да вјера и нада нестане одмах, чим се видљиво покажу добра, која састављају предмет вјере п наде. Човјек има живу вјеру у Бога и у вјечно блаженство, које очекује праведнике. Кад се он добрим дјелима својим удостоји, да види предмет своје вјере, да види остварено оно, чему је душа његова тежила,