Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 196

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 6

сооно да љуби. Многе тајне божје недокучиве су за човјеков ум; и ограничавај ући се на сами ум, ма колико да га човјек напреже, не само што неће никада доћи до тога, да му оне јасније постану, него ће по слабости својој још лако и залутати, те се одалечити од правога познања Бога. Колико ли примјера ми не налазимо у старије доба, а колико ли их нам не даје и садашњост, да људи, који су иначе одарени били богатим способностима ума и који су хтјели, да чим дубље проникну у сушност христјанске вјере и да познаду Бога, да такви људи, не осврћући се на срце и нестарајући се да се чро никну љубављу к Богу, падоше у заблуде, те умјесто да дођу до правога нознавања Бога, дођоше до светогрдног одрицања Бога. Љубав, само љубав, браћо моја, може пружити помоћ уму човјековом, слабоме по себи, да у одређеним границама разјасни многа дјела божја, која ће иначе остати увијек непојмљивима за људе, у којих љубави нема. За Јевреје, казује нам св. нисмо, разапети Христос био је саблазан, а за Једине био је безумље (I Кор. 1, 23); нијесу ни јсдни ни други могли разумјети, ради чега је требало да буде разапеће Христово, јер их је самољубље њихово тако учило. Али за оне, који су појимали значај љубави божје наспрам грјешнога рода људскога, то је разапеће састављало „божју силу и божју премудрост" (I Кор. 1, 24). Дужност наша да љубимо Бога истиче из природе саме љубави, као највише врлине христијанске. Човјек, који у истину љуби, везан је најтјешњим везама са предметом своје љубави, нити се икојим начином могу те везе разврћи; и само она веза, која је основана на љубави, тврда је и јака, а свака друга престаје у времену. Љуби николиже оттт.адаетл — љубав никад не престаје, каже ап. Павао (I. Кор. 13, 18.) Највише совршенство, које човјеков ум може замислити, највише добро, које човјеково срце може осјетити, највише благо, коме човјекова воља може тежити, то је Бог. У одговору својем ономе законику, Исус Хриетос, желећи да човјек буде на најтјешњи начин сједињен са Богом, Створитељем својим, и спомиње љубав, као једино срество и једини услов тога сједињења. ...Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом". Треба да је искрена и потпуна ова љубав, и да потиче из дубине душе наше. Не смије она бити једнострана,

него морају у њој учествовати све силе душевне човјека у свој својој пуноћи, морају се све сјединити, да изразе ону љубав, коју човјек има да гоји према Богу. Срцем самим кад би ми љубили Бога, лако би могло с нама завладати слијепо вјерско чувство, те забасати у крајност да мрзимо људе, који не мисле и не вјерују, као ми, па чак и да их гонимо, као некадашњи вјерски фанатици. Исто тако и кад би самим умом, а без срца, ми љубили Бога, таква би љубав наша врло површна била, јер, чим би ум опазио да не може проникнути све тајне божје, да не може задовољити себе свестраним познањем Бога, сва би ова љубав од један пут могла престати. И за то св. писмо заповиједа човјеку. да љуби Бога свима душевним силама својима, и да све и сваку од тих сила својих употреби у тој љубави, да Га љуби дакле потпуно и свестрано, — а љубјашчимч. Ђога всја шсијешествујутч. во благое (Рим. 8, 28; испореди бесједу Златоусша на ово мјесто из Посланице ап. Павла), а то значи, ако будемо љубили Бога, као што треба, имаћемо у свему Бога у помоћи; Он ће нас упутити, да свагда добро чинимо, Он ће нас сачувати од свакога зла, Он ће нам дати снаге да лако претрпимо све земаљске незгоде, Он ће нам бити заштитник на сваком кораку живота нашега, Он ће нас у часу смрти утјешити и бити нам путевођа у царство Своје вјечно и блажено. Дужност наша да љубимо Бога води за собом дужност са наше стране да строго чувамо ону науку, коју нам је Бог открио и да љубпмо свету православну цркву, која нам ту науку проповиједа и која је сачувала и до данас исту науку неповријеђеном и онако чистом, као што су је Исус Христос и свети апостоли Његовп проповиједали. .Љубав ову и оданост светој православној цркви нашој ја сам већ неколико пута до сада, браћо драга, препоручивао вам и на душу вам стављао. Ја сам вам казао и доказао светињу њезину, а показао сам и значај њсзин за нас и за нашу српску народност, и да, благодарећи само њој, у тешким историјским приликама нашега народа, ми смо могли да се као Србн сачувамо. На основу тога ја сам истакао потребу, природну потребу нашу, да православној цркви будемо свим срцем и свом душом нашом одани, да је љубимо као највећу светињу, и да за њу будемо свагда готови и живот свој положити. Свега овога, увјерен сам, браћо, да се ви добро