Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св 6 Б.-Х.

да према ближњима напшма засвједочпмо нашу љубав дјелом и истином, а не само рпјечима и језиком. — Па поступамо ли ми тако, браћо? Руку на срце, па признајмо, да је у опће мало у нас праве љубави к ближњему иашему! ЈБубав се ова мора показивати у старању нашем о садашњем, земал.ском добру ближњега нашега, и поглавито о вјечном његовом спасењу. Па можемо ли ми казати, да се збиља искрено о томе бричемо ? Старамо ди се ми, да отклонимо од поротса, од заблуде и у опће од хрђавих поступака ближњега нашега, кад то опазимо код њега ? Жалимо лп ми, кад видимо да је ближњи наш пао у какву несрећу, и настојимо ли, да му дођемо у помоћ ? Дијелимо ли милостињу потребној браћи нашој; и ако је дијелимо, да нам не служи у томе често побудом самољубље наше, да ће нам име у новинама бити споменуто, да ћемо нохваљени битп у јавности, како смо тобоже милостиви? Не светимо ли се ми п за најмању ствар? Не завидимо ли брат\ г нашему, чим опазимо да је добио нешто више од нас? Не, не, браћо моја, далеко смо ми зашли од праве љубави к ближњима; далеко је срце наше од оне топле љубави, којој нас вјера наша учи, не само наспрам непрпј атеља, него чак и наспрам пријатеља наших ; заборавили смо ми христјапску заповијест о љубави к ближњима, а тијем заборављамо и заповијест о љубави к Богу, п падамо у све дубљи понор зла. Него немојмо, браћо, тако, — а послушајмо науку вјере наше о томе, у чему се састоји права љубав и каква она треба да буде, те такву само љубав гојмо у срцима нашима. Лкжм дсмготчриитт*, каже ап. Павао, .7КЖМ .ИНЛОНрДЈТК&ТЋ, ,1|06ћ| Н[ ЗИКИДИТТ!, ЛКЈКМ II! Пј1(КОЗНО[ИТ[А, Н( ГОрДНТ(А, Н( Е(ЗЧН НГТК^ТТ., Н( ниут^ [КОН^-ћ [И, Н( ј)ЛЗД(|ДЖД(Т[А, Н( Л1ККЛИТ ЗЛЛ, Н( ј)ЛдУ(Т(А 0 НЖрЛКД^, рЛД^(Т!А Ж( 0 ШТИН^ ; К!А П0К(1МКЛ(Т1,, К[!,иК К^!р8 ел1ЛП"ћ, К1А ^ПОКЛПГЂ, К[А Т!ј >питг, ННКОЛНЖ( отплдл^т-ћ (Кор. 13, 4—8, Испореди бесједу Златоуста на ово мјесто). Као што видимо, овдје су истакнута сва добра, што у себи љубав укљу чује; истакнута су сва добра, која потичу за човјека и за. све друштво, кад љубав влада, кад се моћ њена слободно развија. Лкжћ1 долгот^пит-к каже ап. Павао. Који је проникнут искреном љубављу, тај је способан да украси себе једном од великих и особито Б^гу пријатних врлина, која задобија човјеку вјечно блаженство, а то је устрпљење. Ко може да

Стр. 199

стрпљив буде, тај је велика разума, каже мудри Соломон, и одмах додаје, да човјек који је нагао показује лудост (Прпч. 14, 29). У земал,ском животу често човјек наилази на такве непријатне прилпке, кадгођ ненадне, да би при наглости могао учинитп нешто, за што би се послије имао горко да каје. Нанесе му неко уврједу, дирне му у част, у право његово, и слично; па нека човјек нагло то узме, и у тој наглости нека се одмах уврједи одупре, он је тијем учинио нешто, што није по разуму, учинио је гријех, а кад послије хладно о томе промисли, он се у ссби каје и гризе, размишљајући, како би са свијем друкчије и лакше нашао био себи потпуну задовољштину, да није пренаглио. А ово може човјек да добијс само устрпљењем, оном врлином коју само љубав рађа, и која неизмјерну корист доносп човјеку у животу, ако само зна да се љом проникнсида је паметно употребљује. Нека нам, браћо, свима служи за поуку примјер Спаситеља нашега, којијекао мирно јагње претрпио крстну смрт; нека нас поучи примјер великомученпка Стевана, који је са онаквим устрпљењем пздржао мучење п мирно Богу душу своју предао ! Лкжи .инлокрд^ткпт-к. Ко има љубав, тај је милосрдан према свакоме. Он впди у свакоме човјеку без разлике ближњега својега, види божје обличје, те никога не искључује од своје љубави. Управо у томе се и састоји особитост и узвншеност христијанске вјере, што она заповиједа љубити свакога човјека, био он пријатељ, или непријатељ наш. Исус Христос, спомињући ученнцима својима старп закон, у коме је казано било: „љуби ближњега, а мрзи непријатеља својега", надодаје: „А ја вам кажем, љубите непри1атеље своје, благоспљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне" (Мат. 5, 43. 44). И збпља, браћо, закон да само љубимо оне, који нас љубе, то је закоп који важи заједно с нама и за све животиње; алп закон, да треба љубити непријатгл.е, то је оно, што упућује човјека к вишем савршенетву духовноме, што га приближује Богу, љубазноме Оцу свију људи на свијету (Мат. 5, 45). „Ако љубите", каже Христос, „оне који вас љубе, каква вам је хвала? јер и грјешници љубе оне који п.их љубе; ако чините добро онима који вама добро чине, каква вам је хвала? јер и грјешницп чине тако . . . Али љубите непријатеље своје . . . будите мплостиви, као