Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 201

ства, да себн угоди, не обзирући се ни најмање, да ли ће тијем другима нашкодити. Он је сам за себе средиште и сврха сваког поступка његовог. Такав је човјек зло за друпггво; такав је човјек отров, који ће окужити све, што је около њега, који ће преокренути у зло све што има најплеменитијега у свијету. Може ли се казати за таква човјека, да познаје заповпјест о љубави, кад он само о себи мисли, о својој слави, о својој власти, не разбиратући ни најмање срества, како ће до тога да дође? Можемо ли се повјерити таквоме човјеку, кад знамо, да свака ријеч његова и све што чини само на то иде, да себе ускористи на рачун других? Клонимо се, браћо, самољубља, као највећега зла, јер ће нам оно најпослије отровати сав зкивот и довешће нас до тешког, жалоснога часа смрти; а проникнимо се љубављу чистом и искреном према ближњпма нашима, сјећајући се увијек, да права љубав осуђује најодсудније самољубље, да она никада не завиди другима никада се не велича на штету других, никада се не надима пред другима. Лкш н! кјзчишткует-ћ, не иф(тк скои^г си. Човјек који је љубављу проникнут, неће никада учинити што не ваља, него само и свагда добро свакому; а не тражећи својега, он се стара о добру и срећи других, онако исто, као и о својој. Он зна, да су сви људи браћа међу собом и уди једнога тијела, и да према томе мора постојати искрена узајамна љубав међу свима, заједничко старање једног за другога, јер то захтијева опће друштвено добро. Узајамна братска љубав саставља основу снаге и моћи сваке заједнице. Гдје узајамне љубави нема међу браћом, ту нема, нити може бити никада ни среће, ни напретка. Слогом ће се постигнути све, а неслога међу браћом руши и најчвршће бедеме^ поткопава најјаче основе. 0 слози, која треба нама, као православним Србима, ја сам вам неколико пута већ спомињао и говорио; па ту слогу ја вам браћо, препоручујем и данас, као што ћу вам је увијек препоручивати, јер само слогом, при нашим јавним приликама, ми ћемо моћи сачувати и високо уздржати наше вјерско и наше народно обиљежје. Лгакм не ј)лздј)лгкл!тга, ш /иимнтћ з ла, н( рдду(т!а о нжрдкд-б, (мдуЕтгА ж! о истнн^. Гдје је Права, искрена љубав, ту не може бити мјеста срџби, не може бити ни помисли о злу, јер се љубав не може радовати неправди, него се само истини

свагда радује. Који такву љубвв гоји у срцу својем, тај сматра на свакога човјека без разлике, као на ближњега својега, — те му жели и чини толико добра, колико би себи желио; отклања од њега све оно зло, које себи не жели: помаже му у свакој нужди његовој ; дијели с њим сва она добра, која сам ужива; стварно учествује у свакој несрећи његовој; искреним срцем тјеши невољника, поучава и на прави пут води онога, који је заблудио, пастоји гладнога да нахрани, жеднога да напоји, голога да одјене, болнога да посјети, странога да у дом свој прими, невољнику да страдања олакша; — једном ријечју, човјек који искрено љуби, тај види себе самога у свима оним нуждама и невољама, у које је можда пао ближњи његов, те и чини му у таквим прнликама све оно, што би сам од других желио. Такав човјек оправдава собом ријечи ап. Павла, који је, уз све друге изврсне и дивне каквоће праве љубави, казао да она кса покрмМ!Тк, к(!/иу К^ру е/ПЛ1Тк, КГА упокштк, КСА Т!ј)ПНТк, николиж! отпидјитк, — све покрива, све вјерује, свему се нада, све трпи, ннти икада престаје. Ја сам прилично продуљио ријеч моју о љубави; али нијесам ипак казао још све оно, колико би се могло и колико би ја желио да кажем о њој, — толико је она света, толико благотворна! Па говорим вама, драга браћо моја, коју љубим свим срцем својим, и хтио би да сви без разлике будете узор у свакој врлини, да ми будете моја слава и радост (I Сол. 2, 20), да будете сви само оличена љубав; те говорећи с вама, а о љубави, чини ми се, да ми не би никада доста било говорити. Не могу ипак да одолим срцу, а да вам као скуп свега онога, што сам о љубави рекао, не приведем дивну једну слику о љубави, коју је слику некада приказао својим слушаоцима велики царнградски архијепнскоп, божанствени Злдтоуст. Ја сам се још у младим својим годинама дивио тој слици, па хоћу да је изнесем сада и вама, браћо, на дивљење, да заједно на овај свијетли празник дијелимо духовну радост, коју је кадра она да у срцу узбуди. Ево ]е: „Кад би се у свему извршивала заповијест Господња о љубави к Богу и љубави к ближњима, тада не би било ни слуге ни господара, ни богатога ни бједнога, ни великаша ни сиромаха; не би исти сатана познат био, и не само он, него да има стотина и хиљада сличних њему, сви ти не би могли ипак ништа 2