Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 203

Скоро, не давно пише ми један пријател. из Сарајева да је тамо Висока влада са Високо пречасном Консисторијом предузела уређивати стаље српско-православног свештенства у Босни и Херцеговини. Зарадовао сам се овоме. — Још тат исти пријатељ позиваше ме да се упустим и напишем преко „Источника" коју о том: како би отприлике добро било да се наше стање уреди • али ја му се не мишљах одазвати: прво, што држим себе за тај посао недозрела; друго што сам очекивао од високе владе и наших духовних власти какав пројекат, па да се онда која проговори. Ну читајући III. свеску овогодишњег „Источника" наиђем на чланак: „Неколико ријечи у прилог уређења и побољшања свештеничког стања у Херцеговини." Чланак овај колико је кратак и површан толико је опет и погрјешан, те позванијем у послу не би могао готово николико послужити, за то и сам се ријеших да коју проговорим о том у цијењеном листу „Источнику", како би се у нас могло уредити свештеничко стање. У поменутом чланку г свештеник Херцеговац" своје назоре ограничава на Херцеговину, а г. уредник у примједби додаје да је тај чланак штампао за то, да пострекне још кога свегатеника, да проговори коју о уређењу свегитеничког стања у Херпрговипи. Дакле ово се Босне не тиче ? Зар је Босна уређена, те њој ово не треба или су у њој са свпм другачије прилике, па мора и уређење друго бити? Но мени се чини да није ни једно ни друго. И у Босни браћа свештеници ликују за побољшање свога стања, баш као и ми амо у Херцеговини; а каквих знатних разлика између ове двијо покрајине такођер држим да нема. Највише могу бити разлике у томе, што је Босна богатија од Херцеговине, и по томе свештеници у Босни могу лакше и јефтиније доћи до жпвотннх срестава, него ови у Херцеговини, те би се при уређивању на ово имало пазити. Али ја држим да и ту нијесу Бог зна какве разлике. Ако Босна може Херцеговини продати жита и шљнва, Херцеговина опет Босни може — вина и дувана. Ја држим да ми свештеници у Босни и Херцеговини ни пошто не смијемо се ни у чем дијелити. Ми треба да будемо у свему једно и заједно. Па и оно: „„сироматпан народ, сиромашно свештенство"" не засијеца тако дубоко као што га наш брат „свештеник Херцеговац" представља. У на-

пријед претпостављам да ће наша влада доста жртвовати, да се у ред доведе наше свештеничко стање, јер без ње и њене помоћи то ми нећемо постићи ; и ми се надамо кад висока Влада у своје руке узме наше уређење, да ће то бити за сву Босну и Херцеговину једнако, а за то Она ће наћи пута и начина и неће бити једнијем „мати", а другијем „маћија". Један је народ у Босни и Херцеговини, једна влада, једпе прилике и дужности, и наше свештенство треба да 1е једнако награђено; јер и један чиновник истога степена једнако је плаћен у Босни и Херцеговини. На даље „свештеник Херцеговац" бавећи се у своме чланку о награди свештеничкој вели: „да свештеници по варошима примају заслугу из руку општина у новцу, а свештеници по селима не посредно од самога народа у нарави, јер да ће се тако тек одржати између једних и других узајамно-обавезна љубав". Нијесам противан да свештеници прпмају заслугу из општинских руку, али за то општине би се имале преустројити. Данашњи систем општина за тај посао не вриједи ништа. Општинама — какве су данас у нас — дати свештенетво у руке, значило бн учинити назадак а не напредак, јер би нзмеђу н»их постајао јаз, који би им пријечио зближење. Наше општине немдју никаква реда ни прописа, оне су у послу од свакога незавпсне, а свештенство зависно је од својих духовних власти, и обавезно прописима и установама св. матере цркве. На овај начин пружило би се општинама веће право над свештенством и ово би било у врло незгодној непрплици. Општине могле би од свештеника захтијевати оно, што им он не би смио дати, и кад им је у руци присилиле би га иди — рђаво би прошао. Из овога би се израђале велике несугласице и кроз неко вријеме у великон нереду марао би се ред тражити. Ми овијем над општинама не тражимо никаква господарства, али хоћемо да су према свештеницима ограничене и да им се даду дужности и одговорности за рад. Ништа на свнјету нема, а да није од нечега условљено, по томе и наше ошптине, кад би бпле од свакога незавпсне не би ваљало и не би се могло о напретку радити. На само поштење и савјестност не смијемо тако далеко рачунати, јер „у сваком житу кукоља има", не осјећа сваки Србин једнако српски , ни сваки Хришћанин једнако хришНански, 2*