Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 205

трополита односно Конзисторије, ни ауторит цркве. Општине су црквене и оне свакако треба да зависе од Митрополита односно Конзисторије, н да су њика одговорне за рад. Но и духовна власт треба боље и енергичнпје да ради, да контролише општине, јер има доста злоупотреба, нарочито у сеоским црквама. 0 томе да свештеници по селима сами купе своју заслугу непосредно од народа у нарави, држим да неће ваљати. Ово би свештенику донијело више штете но користи, и било би по њ горе, него је данас, а и снротињи не би било право. Обичај је до сада да свештенику дају најбоље куће највише, средње по нешто, а сиромашне готово ништа. Ако би се сад, рецимо прописало па да свака кућа даје у нарави било би отприлике за свакога једнако, те би боље куће, као што су се научпле, и дале онај пропис, сиромашне не би ништа и свештенику би било горе него до сада. Шта ћемо ономе сиромашку, кад каасе: „немам попо" ? — Тужићемо га суду, а овај ће га поробити, и тако народу ћемо изгледати као неке „баше", а не никако оно што треба да смо. Предмети, које бп свештеник имао у ниравн кунити по народу нпјесу вазда једнаке вриједности, и по томе никад се не би могло рећи колико је свештеник у селу награђен. Опомињем се овђс да сам од прошлих година читао по „Источнику" многе тужбе браће свештеника, да им се даје оно што је најгоре, што не ваља — смрдљив скоруп, сир и масло, зкнто мокро, убуђано и т. д. — Познајем, код нас једног старога попа (и сад је асив), код кога се приповиједа ова истиннти случај : Једне године ишао поп по селима од торине до торине, светио водицу и кунио „шиљеж". Кад је ушао у торину једнога сељака, спази једно шиљеже са свим изнемогло, било је врло мршаво, а при том и губаво. Попо скине кабаницу и њоме покрије оно губаво шиљеже, док су други сиремали столац и друго за водицу. Кад је било готово освећење водице, домаћин удари тнмо-амо по торини, тражећи оно губаво шиљеже, а кад га не могаше да нађе, он дохвати друго и даде попи. Поп сад скине кабаницу са шиљежета, пригрне је и пође. Домаћин угледа оно шиљеже и викне: „стани попе, ево твога шиљежета, врати ми то!" На то ће поп: „Знао сам ја да је то моје, за то сам га и покрио . . . . С Богом!" — Ово су

јасни докази да би свештеник рђаво пролазио кад би се у нарави купила награда по селима. Срамно је и виђети свештеника да се заметне торбом преко леђа и зађе да проси. Помислите само како се осјећате према ономе чов^еку, који вам дође на врата и моли да му што удијелите! Зар и од сад ћемо гонити свештенство у то понижење ? Сви домови нијесу \ еднакога имања ни стања, па за то не треба ни да сви једнако плаћају. Треба збрати онолико, колико је потребно да се парохијално свештенство уздржи, а ово нека плате сви сразмјерно према своме имању и стању. За ово треба најприје издијелити парохије и у свакој поставити парохијалну општину, у ком случају досадашње општине биле би излишне. Дамо ли сада да саме општине разрезују и купе тај парохијал, из искуства знамо да оне саме то никад неће моћи на задовољство вршити; прво, оне неће моћи код свакога иогодити нраву цифру колико ко треба да да, јер потпуно неће познавати свачије имање, а друго неће имати довољне снаге ни за побирање тога парохпјала. За ово ја мислим да би било најбоље овако: До садашњи бир треба да свуда и са свим ирестане; мјесто њего нека се одијели проценат у име парохијала на цјелокупну порезну уплату, по чему ће се најбоље знати колико који треба да плаћа. (Ово неће бити тешко ни сељаку, јер кад одвоји пешто од својих пропзвода и прода за порез, уз то и оно што би попу дао нека прода и у новац створи). Порезни уреди са осталом порезом требало би и парохијал да скупе и при крају сваке године да га предаду дотичној општини, а ова ће из тога свога пароха исплаћнвати; нз сувишка овнјех новаца општина ће се бринутп за своје црквено-школске потребе, но гдје донесе случај да не достаје ни за пароха, треба висока влада из земаљских срестави да то надокнади. Гдје који има своје имање, од њега, онђе треба и нарохијал да плаћа. Да би било лакше порезним уредина, треба парохије дијелити тако, да једна не прелази у више котара, но гдје се не могне ово избјећи, остали котарски уреди покупиће парохпјал од припадајућих им села или домова и спремити котарском уреду, гдје општина те парохије станује, а овај ће то опет општини издати. Теже ће мало ићи са општинама по селима, него по варошима, али ништа за то, ствар није