Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 270

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7

ник", и изнесем у неколико тачака начин, како би се овоме злу што прије доскочити могло. По моме скромноме мнењу, требало би ово чинити: 1. Свештеници, који највећу улогу у нашем народу играју, треба да сваке недјел>е, празника, па и сваком згодном приликом народ „духовном бесједом" поучавају, излажући му важност св Недјеље, као и пошљедице човјека, који се не буде држао закона божијег. Сваком дакле приликом нека народ поучи, да треба недјел.ом и празником у цркву на богослуженије ићи, јер је и Христос рекао: „ Идјеже јесте, два или трие собрани во имја моје, ту јесм посредје иж". (Мат. 18. 2.). 0 овоме би требало, да и наши архијереји пораде, те нареде, да сваки свештеник мора недјељом и празником говор у цркви држати. Рећи ће се можда: е, ал' овај је свештеник неук, па не умије. И томе се злу може лахко доскочити Онај свештеник, који је пак неук, нека научи говор за пригодни дан из разних „духовних бесједа" : Герасима Петрановића, Јеремића, Вукадиновића, Живковића, Грујића и др. Не може ли говор научити на памет, нека га прочита неколико пута код куће, па исти може народу — без икакве замјерке —- читати, као што то и многи учени свештеници раде. 2. Свештеници по омањим, нпр. котарским мјестима могу скоро на прсте своје парохијане пзбројити, с тога, ако који нс бл од њих у цркву долазио, можс га на само два-три пут опоменути и поучити да то не ради, а ја сам увјерен, да би тада дотичник у цркву бол.е долазио, јер би се стидио, да га његов свештенпк често опомиње и укорава. 3. Онај, који не би хтио никако ићи у цркну, нека се пријави архијереју, који ће ио ванонима — већ знати н умјети добре кораке предузети, да се „заблуђела овца" повратп стаду своме. 4. Нека родитељи чешће своју дјецу „страху Господњем" поучавају, сваке неђеље и празника са својом ђецом у цркву иду, јер, како ће дијете кад одрасте имати воље за цркву, кад му ни роднтел, није у њу ншао. А пптали су некога: „Шта раде дјеца ?" — „Шта виде од оца!" б. Нека имућнији грађани сваке недјеље у цркву долазе, јер ће онај сиромашак и простак

рећи: „Кад не ће да иде у цркву Петар и Павле, којима може бити да иду, а за што ја да идем, који се морам бринути, шта ћу данас зарадиги, да себе и своју кућу прехраним." 6. Наши архијереји, могли би учинити, да ни један не смије отворити дућана, док се литургија у цркви не сврши. Који би се томе проти вио, нека буде строго кажњен. 7. Учнтељи ће такођер много допринјети ако буду народ савјетовали, да иде у цркву, јер учитељ и свештеник највише с народом посла, имаду. Пошто се исти учитељи и с нашом млађаријом увијек друже, могу и код њих учинити, да чешће цркву походе, а не одавају се на пијанство и друге неморалне ствари. Али шта Иете, кад ма жалост има неких свештеника и учитеља, који оно раде, што иод нишшто не би смјели радити, т<а шта Ле онда тек народ неук радити, кад им њихове вође зло раде! Каже Апостол Петар: ^Лозвавшему ви у свјатому и сами свјаши во всем житии будшие, зане тсисано јест, свјати будише, јакоже Лз свјат јесам.'" 1 (I Иетр. 1. 15. 16.) А и Сиаситељ је рекао: „ \>у6ише совершени, јакоже Отац ваш небесни совершен јсст. " (Мат. б. 48") 8. Ако би свештеннк свога парохијана видио пијана, или у неваљалом друштву, требе да га оиомене и укори, да то више не чини. Ето, у овнх 8 тачака, изложио сам у кратко начин, како би се светковање Недјеље (а и других празника) у нашем народу нобољшало, а и неморал, који је као каква епидемична болест у 19. вијеку завладао, искорјенитн могао. На нрвом мјесту позвани су архијереји наши да се енергичније заузму за бољитак своје пастве у моралном религиозном погледу, а то би могли учинити са архијерејским посланицама, и кад нду по каноничкој внзитацији по епархији. Молим сваког брата свештеннка, да п он своје мнење, у погледу овог, у „Источниику" саопшти, јер: „внше очију, внше и види", „а боље еу двије или три памети и мало полошије, него једна макар и добра била." — Ово, што наиисах ,учиних из чистога родол>убља и љубави према моме миломе српскоме народу, јер се бојим овако радећи, да нас не постигну оне евете ријечи Аностола Павла, који каже: