Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 272

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Ов. 7

Ево сада други примјер истинитог кривоклетства, који тако^е није остао без казни божије. *■ * * У селу Зв , недалеко од горн.ега села, два комшије судшне се једног дана код суда због извјестног атара (границе имања). Један вељаше: довде је моје; а други опет није дотле, но довде. Кметови дуго мислише и чудише се како ће најправедније спор овај пресудити и земљу ограничити. Но тада ће један од парничара рећи: „браћо кметови, ево ја иредлажем ово: нека мој парничар, који ми земљу заузима, напуни једну торбу (мали џак) земље одавде, иа нека такову објеси о врат свој и с' њоме пође напријед, а ми сви за н>име, — па нека он сам каже и опредјели докле је његова земља а ви одмах за њиме ударајући би.веге да се зна; — па докле год он прошао буде, све то нека његово остане, и нека му је Богом просто, јер добро знам, да ме са тиме не може оштетити, ма ми узео и цијелу ливаду". — Кметови и сви остали присутни повикаше: „ врло добро " и одмах запиташе туженога пристаје ли, на што и он одговори да радо пристаје, мнслећи у себи да ће му тада још толико земље заузети Брзо се торба нађе, земљом напуни и тужени пошто се прекрсти и торбу о врат објеси, рече: „по мојој души и савјести показаћу праву истину, т. ј. ограничићу моје имање по правди и како ја право урадио будем, тако ми Бог иомогао, амин," —■ па потом он по^е напријед, а сви остали за њиме и хајд, хајд, тужиоцу скоро половину земље овим неправедним начином одузе. Погато опколише сву зем.з,у и биљеге ударнше, сви повшсаше: „ како право шако здраво и , па се потом разиђоше кућама својим.

Од тог доба није протекло дуго вријеме, а кривоклетиик радостан, што је добио тако велики простор земље без аспре и динара, — бјеше на истој начинио колибу и преселио сву своју стоку, око 100 брави, коза и оваца. — Пошто је било пролећње доба, то се стока поче јагњити и пошто врпјеме још бјеше сњежно и хладно, с' тога он мораше јагањце и јариће свако вече у своју колибу уносити, код ватре их огрјевати и ту их у кочари остављати да преноће. —■ Но једне несрећне по њега ноћи, — он бјеше тврдо заспао, а јагањци и несташна јарад играјућп се бјеху изашли из кочаре (мјесто у колиби, гдје се ови затварају) и неколико сламака сијена, које им ради топлоте бјеше прострто, — одгурали су до ватре, од које се запалила цијела колнба и појата, у коме пожару изгоре и кривоклетник и сва стока његова ! Сутра дан сељаци чувши за ово отрчали су на лице мјеста, међу којима бјеше као свештенИк и писац ових врста, — и нмали су шта и видјети! — Иола (кривоклетник се тако зваше) сав са стоком изгорио, а од њега остала нека згура, као опрљен пањ. Ту се часком скупи цијело село, пошто бјеше у близини његовој; сви се чудише томе и сјетише се изреке , 7 да Еог иикома дужан иеошаје — па сви тада казаше: „не дирај брате туђе и не куни се криво, те да не прођеш онако, као наш и од тада до дапас ама баш нико и не помишља да своме комшији квари атар (границу земље) или што од т\фо земље заузима, јер сваки зна, да је одавна речено: „ошешо проклешо и . Зајечар, 1. јула 1892. г. Прибиљежио : Милан С. Пантелић. свешт. зајечарски.