Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 400

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

јање неузмучи и ако чадежда иа благост твоју буде моја утјека. Власниче живота мог, Воже, укријепи ме снагом духа твог, како би с' цјелокуином вјером

и савјешћу крај живота мог дочекати могао. Јован Новаковић, нарох бистрички.

Говор ва парастосу блажепо почившег владике Вудимскога Арсенија Стојковића.

И ми смо се ево данас б. Хр., велештовани зборе, скупили у овом св. храму по примјеру остале браће наше, вођени искреном љубављу и иравом признателношћу, да прославимо спомен заслужног у народу нашег мужа, којег је име више од половице једног стољећа у цркви нашој, у народу нашем, као сјајна звјезда свијетлило и блистало, те Србину показивало, какав треба да буде човјек, који је живот свој цркви и роду свом посветио. ЈЈијеио је заиста и сваке хвале вриједно то чувство благодарности наше, којим и свијем данашнијем чином хоћемо и ми да се покојнику одужимо. Племенито је и узвишено то дјело наше, у ком се огледа ступањ просвјете и изображења нашег, у ком се најбоље огледа и сама душа наша, која зна тако цијенити, тако уважавати и узносити дјела својих знаменитих људи. Та што је просвјећенији, развијенији и изображенији народ који, тим више цијени, уважава и узноси врлине својих појединих мужева, јер тиме не само да се одаје достојна почаст и благодарност дотичном за народ свој и за човјечанство заслужном мужу, него се п душа, срце и и ум сваког појединог, лијепим примјером, трудом, радом и животом дотичног слављеника, крпјепи, усавршава и узноси над овим обичннм, ниским п себичним животом људским, те у полијету том племенитом и за човјечанство толи благодатном тежи, да сваки поједини човјек, у колико му само силе његове допуштају што више добра у роду свом, народу свом милом а и човјечанству учини и тиме и име своје што боље прослави. Одавна и одавна већ, још у она прас^ара да рекнем времена, то племенито чувство душом људском је овладало било тако, да су просвпјећени народи из благодарности и признателности стављали вијенце славе и заслуге на главу својих по народ заслужних мужева, да су их тиме

за живота још одликовали, чествовали и уважавали, а по смрти као узор вишег савршенства славили. То је богољуб. моји са просвјетом све то расло и у народима се ширило, и данас ево с радошћу можемо скоро свуда, код свију просвијећених народа опазити, да се народи у томе тако рећи надмећу, који ће љепше, боље и свечаније свог за народ заслужног мужа нрославити. Па шта је и нашу славну црквену општину друго руководило, кад је данас ову задушну, службу, ову свечано-тужну светковину приредила, него да даде достојну пошту, достојну хвалу свом заслужном, знаменитом и по цркву и народ наш толи значајном и великом јерарху — блаженопокојном Епископу Сент-Андрејском Арсенију Стојковнћу. Та коме Србину, који је само иоле књизи вјешт, није име владике Арсенија познато ? Име то постало је у цркви нашој значајно, — оно стоји данас у овопредјелној цркви нашој, са повјесницом цркве наше, особито у ово новије

вриЈ^

у тиЈесноЈ свези, и заузима у њој ио-

хвално МЈесто. Преслабе су силе моје, а и сувише би нас далеко одвело, кад би ја хтио данас овђе, знаменити и пун лијепе науке живот тог знаменитог мужа описати. То преостављам неумитној повјесници цркве наше, нек она о раду и дјелању покојника на пољу нашег црквено-народног живота, у своје врјеме праведан суд свој изрече. А ми љубазна браћо, понесимо одавде данас с овога мјеста а у овом свечаном и значајном тренутку, то увјерење, да је покојник заиста кроз цијели живот свој — све до хладног гроба л.убио народ свој и да је радије волио, шта вшпе да није на пошљетку ни презао, у оном тренутку, гђе и кад је до озбнљног пријелома дошло, прије све напустнти, него се замјерити народу свом.