Bosansko-Hercegovački Istočnik

(Јтр. 480

Он. 10 и 11

ппци иаплаћнваће проппсану таксу (1, ф.) 1 Ј-Гз сјоднице конзпсторнјалне- у Сараоснм спромашппх лпца, којима ће свагда јову 8. октобра 1892. АЕ II Митрополит Дабро-боеански

безплатно пздаватн татове

Ћорђе Николајевић.

Неколико ријечи (СвЈ У кљпзи „ТТостања" шппе како је сам Бог засадио рај хг одредно га човјеку за ужнвање. Тај рај бнјаше у Е .ему, на пстоку. У гб је сам Вог увео првог човјек -а и предао му га свега на употребу (Пост. 2. 8.). У то доба човјек је добпо п прву заповнјест, односпо загеоп, којег јо требао непрекршено чувати, у толнко прпје, што му је одма ире/шчена п посљедпца преступа. Ово је најочптпјп пзраз слободне воље човјека, по што му је прппуштено: хоће лп да заповијест дриси, плп да је прекршн. Ио ријечнма св. Јована Дамаскина, рај бпјаше као какав царски двор ; у којем се човјек настанпо п пребпвао, проводећи живот сретаи п блажеи. То бпјаше мјесто, у којем у пзобил.у цареваше С1 ;акојаке радостп п задовољства, а то и сама рпјеч, или назнв „Ел,ем" знаин; јер рнјеч „ 1']дем" пма псто то значсње, јпто п српска рнјеч „уживање". У њему бијаше најлакшн н најфипнјп ваздух; њега је красило најљепше растпње, које увпјек бнјаше потпуно расцвјетано; рај бпјаше пспун.ен најљетшшм мприсом п необпчном свјетлошћу прпсуства Божпјег. Рај је превазплазио еваку чувствену красоту и јшлшп , да потоњи, у гријеху огрезли човјек, није у стању, да својнм помуКеппм умом и зампслп чаробно стање раја, у којем ужнваху нрародпте.пп нрије својег пада у гријех. То бпјаше прави Божнји кут, мјесто жпвота, достојно створења по образу п подобпју Божијем.

о познаваљу сеое. шегак). На пнтање: какво је било то иевпно стап.е човјека, одпосно чнстоћа п безгрјешност његова? Црква православна овако одговара: Стање невпностп илп безгрјешности (по свједочбп св. Бесплнја у бесједи о почетку прича) двојако јв. Прво: оно је својевољио уда.нанан.е од грнјеха, то јест, кад човјек по својој одлучности нзбјегава гријех, познавшп зло, што од грпјеха пастаје, св |јпм пскуством н дуговременом навиком грпјеху. Друго\ Кад човјек не зна за зло, или кад га нпје пробао; кад дакле човјек не познаје зла, п кад га-нпје окушао илп с тога тпто је непупољетан (дјетпњско стање) пли ус.т.ед другпх околностн. Невниост, илн безгрјешно стан.е. Адама, прије, пего ли је сагрнјешио, било је ог^е друге врсте, и бнло је сјодпњено са потпунпм савршенствОм, са урођеиом правдо.м, како са страпе ума, тако п са стране вол.о. Ум јс> бпо просвнјетл.еи свакнм знањем, а во.па сваком правдом и добротом; јер је Адам нознавао Бога онолпко, колико му је у то вријеме даио бнло и колико је било иотребно, а усл.ед тога, штбје он познавао Бога, познавао је кроза п, н све ствари. 0 овом, нзмеђу осталога пмамо п тај доказ: кад _је Бог показао Ада.му све жпвотни.е, да им налјепе пмена, оп је спакој жнвотињи надио њезиио име. А то је могао учииитн по том, што нм је позпавао природу, али, не по каквој науци, ' него просто с тога што је мнслпо о Богу