Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 500

Б.-Х. ИСТОЧБИК

Св. 12

стаЕпгом од ње дијете ее могло ваепитати у шгсоли, а међу тим губернијека варош била је далеко, а и она ее није могла прееелпти, јер је имала мали прпход. Она се већ преппспвала са својим братом о Серјожи. Брат јој је живјео у губернијској вароши, гдјејеимао неку малу елужбицу. Прије неколико даиа била је добпла од њега ппсмо, у коме јој је оп јављао, да ће примити Серјожу к себи. Кад су гго повратку из цркве пили чај, Серјожа је бпо још узбуђен. — Ја, мамицр, хоћу да живим теако пстина вели ! — говорио је он. ч — Па јест, днјете моје, у животу је пстина нешто најглагшије, умирпвала га је маша: само твој жшзот тек иде да дође. Дјсца друкчије и нс живе, пего жпве како им истииа налаже. — Не ћу, мамо, ја не ћу овако да жпвим; попа је говорио, да опај који живи како иетина вели, мора свога ближњега бранпти од свега. Тако треба живјети, а зар ја тако живим ? Ето, ово дана сиромаху Ивану краву су продали. А зар сак га ја бранио? Ја сам само гледао и плакао. — ГЈа у тпм је сузама, сине, баш она пстина. Та пишта друго ниси нп могао учинити, Ивану је продата крава по закону, за дуг. Постојп закон такав, да сваки мора свој дуг да плаћа. — Мама, Иван није могао да плати. И баба вели да нема сиромашнијег човјека од њега. Гдје је ту правде ? Зар је то пстина, по којој л.уди треба да живе ? — Ама велпи тн, снне, то је закон, а свакп човјек мора по закону да се влада. Чнм људи живе у каквој заједници —■ у друштву — онда немају права да не врше своје дужностп. Боље ће бнти да ти мислшп о књпзи — то је твоја истина, по којој треба да се владаш. Кад одеш у гимназпју буди приљежан, владај се добро иа ће то зпачпти да живиш како истина налаже. Ја не волим, кад видим да си узнемирен ма чим. Што год видиш, шго год чујеш, — све то долази у твоје срце. Попа је говорио опако, уопште за све људе; у црквп се друкчије не може ни говорити, а ти то све на се примјењујеш. Моли се Богу за твоје ближње, па ти Бог пе ће више тражити од тебе.

Серјожу то не умирп. Он отрчи у кухину, гдје су млађи пили, као на празник, чај. Куварица Стјепанида нешто је радосно чаркала око пећи и сваки час дизала лонац с добром масном чорбом. Мирис од ужежена меса и празннчнога колача осјећао се на све стране. — Баба, ја хоћу да живим како ми истина налаже, — рекне он. -— Гле, како је он то рано наумио, — нашали се баба. — Збиља, баба, ја ћу то да урадим, заклео сам се. Умријећу за истину, а неистини се нећу покорити! — Ал' слатки мој, шта лн ти је то ушло у главу ! — А зар ти нпјеси чула шта је у цркви попа говорио? — За истину ваља живот датп, — говорио је он. На бој за њу сваки је дужан да иде! — Па већ зна се, шта се у цркви говори! Црква и јест за то да се о добрим дјелима у њој говори. Али тн, благо мени, и ако треба да слушаш, треба и главом мало да мућнеш. — Живити како истина иалаже мало је п незгодно, — учптељски рекне радник Григорије. — А што ја, па примјер, с мамом пијем чај у соби, а ви у кухињи? Зар је то право ? једио се Серјожа. Је ли право или није пе знам, али тако је од памтивијека. Ми смо људи прости, нама је до5ро и у кухињи. Кад бп сви ишли у собу, ко би нам соба наготовио? — Знаш шта је, Сергије Теодоровићу ? опет рекне Григорије. — Кад одрастеш, ниј чај гдје хоћеш, у соби или у кухињи. А док си мали сједи с мамом — ништа правије неће битн за тпоје године! Кад дође попа на ручак и он ће т доказати. Ми свашта радимо: за стоком идем чо земљи прљкамо, па како можемо сједитл соби ? — А ма то баш и ннје право. — А ми мислимо друкчије: кад су гоеподари добрп и милостиви, онда раде право; а ми сад усрдно њима служимо, и кад их не варамо, — радимо право — онако како истина налаже. Биће добро, ако сви тако раде. Настане тренутно ћутање. Серјожа је хтио нешто да одговори, али су Григоријеви разлози бпли тако искрени, да ее он колебао. Баба прекине ћутање рекавши: