Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 559

бити заједничког зкивота људског — него ћу вам рећи отворено, без прећуткивања, да је та љубав сама по себи, без свнју споредних помисли, украс и свечано ликовање нашега живота. Ми требамо да љубимо ближњега не ради тога, да смо с њиме у заједници, него ради саме љубави. Ми треба да љубимо непрестано, са самопрегоревањем, готови да увјек дамо душу своју за њих, као што добри иастир даје душу своју за овце своје. „Ми треба да притечемо ближњему у помоћ, не рачунајући да ли ће нам он то вратнти или не ће; ми треба да га заштитимо од невоља, макар видјели да ће оне и нас саме прогутати; ми треба да се заузимамо за њега пред силницима овога свјета, треба да идемо и у бој за њега. ЈБубав према ближњему то 1 - е најузвишеније благо, које има само човјек и крје га одликује од животиња. Без њенога животворнога духа сва су дјела л.удска мртва, бсз ње тавни и иостаје непојамна цјел људскога живота. Само они људи жише потпуним животом, код којих гори у срцу пламен љубави п самопрегореЕања ; само они знаду за праву радост у животу. „Зато љубимо Бога и један другог — то је смисао људске истине. Тражимо је и идимо стазом њеном. Не бојмо се мрежа, које лаж плете, него постанимо добрп п изпђимо пред ту нстину, коју стекнемо. Лаж ће се посрамити, а истина ће остатп и сагрјеваће срца људска. „Сад ћете се ви вратити кућама својим и почећете весеље о празнику рођења Господа и човјекољупца. Али ни у вашем весељу не заборављајте, да је с њнме дошла у свијет истипа, да је она свакога дана, часа п тренутка међу вама и да је она свети пламеи, који обасјава и загрјева људски живот. ■ Кад попа сврши и с пјевница се одјекну: „Буди имја Господње благословено", по ци _ јелој цркви чу се уздах — то је сва го" мпла свјета, која се молила Богу, као понављала у души : „јест, нек је благословено име Гоепода". Од свнју, који су били у цркви, најпажљивије је слушао бесједу оца Павла, десетогодишњи син једне богате госпе, Серјожа Русланцев. За вријеме бесједе впдјело се по неки пут на њему, да су му се сузе купиле у очима, да му обрапп пламте, и да се цијелим тијелом погињао напријед, као да је хтјео да пита за нешто.

Марнја Сергијевна Русланцева била јемлада удовицг н имала је имање у селу. За вријеме спахијског доба у селу је њеном било трннаест спахлјских добара, која су била близу један другоме. Спахије су билс сиромашне, а Теодор Пав ловић Русланцев био је најспромашнији — онје имао свега дееетак робова својих. Али како су га почешће бирали за разна звања, он стекне мали капитал. Кад дође ослобођење сељака, он добије као сиромашан спахија добар новац за откуп; а радећи оно земље што му ј е остало, могао је живјети од дан на дан. Марија Сергијевна удала се за њега чак послпје ослобођења сељака, и након годнне дана обудовп. Теодор Павловнћ ишао је да прегледа своју шуму и коњ му се поплаши, збаци га са седла и разбије му главу о дрво. Послије два мјесеца у младе удовице нађе се снн. Марија Сергијевна живјела је одвећ с::ромио. Земљу обрађивати нпје могла него је дала сељацима у наполицу, а себи је оставила само комад земљице за баштицу и поврће. Сав њен домазлук биле су три краве и један коњ; а све слуге — једна породица од њених пређашњих чивчија у којој је била једна баба с ћерју и ожењеним сипом. Та је баба надгледала у кући и чувала малога Серјожу, ћерка је кувала јела, спн са женом чувао стоку и живину, и обрађивао башту. Живјела је она мирно. Трпјела нпје оскудицу, дрва и све што је најглавније за храну нијс се куповало. Сва су чељад говорила: „живимо к'о у рају!" Чак и Марија Сергијевна заборавила је, да на свијету има и друкчијег живљења (ово живљење она је врло мало видјела кроз прозоре института у ком се учила). 1Бу је бацао у бригу само Серјожа, и то тек по неки пут. Исночетка он је растао добро, али кад се примакао седмој години, опазе се на њему знацн неке болежљиве осјетљивостп. Серјожа је био дечко бистар, миран, али слабуњав н болешљив. Кад му је било седам година Марија Сергијевна иочне га учити да чпта; испочетка га је учила сама, али послије, кад је дјетету већ бнла десета година, почпе га поучаватн и поп Павле. Мнслила је у почетку, да даде дијете у гимназију, па га је за то почела учити у класичким језицима тек колико толико да буде спреман. Вријеме се примицало, а Марија Сергпјевна у највећој бризп помишљала је о растанку са сином. Само ра"