Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 565

(1681.—1688.) како су приведени под бр. 18, и 19. на стр. 4. истог шематизма. У овоме случају пренешена је столица дабарских епископа већ год. 1675. или правије 1683. у Босну, дочим је пренос од год. 1717. (шем. стр. 4. под 22.) био јамачно дефинитиван свршетак ове првашње сеобе. Но с друге стране могло би се још и то мислити, да се у оном запису ипак означава патријарх Арсеније, који је тадај можда био јоште митрополит, па прошао у Босну, можда на састанак са повјереницима цара Леополда I., или са њим самијем, да води преговоре о ономе велмком предузећу, које у томе времену изва^ано бијаше. Свакако, ја овог питања овђе не могу коначно да ријешим, јер осим несташице података, не могу ни то да знадем, да ли подаци, по коЈима је еастављан шематнзам од год. 1883., дозвољавају умегање архиеп. Арсенија ме^у дабарске и дабро-босанске јерархе на дот. мјесту. Но ја сам ово питање ипак потакао с тога, да га прнхвате и коначно ријеше они српски писци, који су у бољијем приликама. Онај погор манастнра Ораховице, ирибиљежен са фаталистичким спојем у запису о појави знамените репате звијезде 1 ) о Божићу 1683. могао је настати или ушл.ед непажње, или елементарном непогодо Мј или (што је врло вјероватно) насилнијем путем од душманске руке, у приправљању онога великог покрета, кад се српски народ подигао, да у свези са *) У великом географском дјелу А(1пјапа ВаШ, Беч, Хартлсбеново 6. издање, стр. 5. наводи се, како се године 1082. појавила по пети пут „На11еу"-ева комета. Тиме се понајбоље утврђује околност, да }е запис писан 1683. год. па је то онда јопг један нов податак у погледу горашке ере, по којој су године од створења свијета прорачунаване у године од Христа са 5500, а не као по цариградској ери са 5508 година. Најближа појава комете према години 1682. била је (према истом дјелу) она од године 1665. и 1774. На11еу-ева комета од 1682. није имала репа, зато се и вели у запису „ст^доуго/ик" с кругом).

царем Леополдом I., збаци са себе тешки и дугодрајни османски јарам. Што писац записа, који је постао код херцег. цркве у Горажду, не сматра Подриње и Полимље Босном, и о архиеп. Арсенију вели, да изиђе у Босну, (јамачно из Бање или Милешева), то је лахко разумјети, јер исти крајеви све до краља Твртка бијаху саставни дио старе српске државе, а тек касније (око 1374.—1376.) припадоше, и то само на кратко вријеме, босанској крал>евини, па онда најпослије државној творевини Стјепана Косаче, Херцеговини, војводини св. Саве. Тај запис доказује, да још ни при крају XVII. вијека, не бијаше н. пр. предјелно име „Подриње" замијењено са опћим именом „Босна", као што је данас случај. Други запис на овоме примјерку триода, изведен је красним цркв. словима, црнијем мастилом, а чистом ћирилицом, сасвим у виду штампе, па још пзгледа, да га је извела иста она рука, која и пређашњи запис на корици. Исти вапис гласи овако: „(гјк> кннг8 гЛелш трУшд фа» рисец)вацк окноки И/Ш ра кжТи и>ц8 /иишлен8 злдш8 нрнхра/и8 стго /ичнТкд \ка гешргТл. кк лет зрнд". Ове ријечи вриједног писца забиљежене су годину дана касније од оног значајног записа, и свједоче, да је горашка задужбина Херцега Стефана, вијерна своме натпису, и у XVII. вијеку имала св. великомученика Георгија као свој храм. У погледу прилика, које су биле повод издању овог Триода, као и у погледу тога, ко је издао ову књигу, кад и нека послужи овиј красни н духовити поговор Стефана од града Скадра, који је пун особите милиие и религиозно-моралиог чара, красни свједок духокног расположења и моралне снаге онијех наших нараштаја. Тај поговор гласи у цјелини овако ;