Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 570

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

Од прилике ово је онај манастир, који ее и у запискама спомиње. — Према овом нетреба сумњати, да овај манастир није задужбина Немаљића као што стоји у Шематизму од год. 1883. страна 21. — Свештеници и данашњи народ по предању држи, да је исти манастир Липље —Осојница задужкбина Немањића, јер натпис показује да је основана 1238.—42., а садашња црква у Осојници — Липљу обновљена је 1870—1879 храм Благовјести Богородице. Липље манастир и село Липље, припадало је бањалучком котару, а протопрезвитерату Тешањском. — А у садање вријеме припада по политичкој и духовној подјели когару и прото презвитерату Котор-варошком. Овај манастир Липље — Осојница имаде и свој „ферман" од турског цара султана Абдул Меџид Хана из Цариграда, који је иисан у његовој царској дворској канцеларији, на арапскотурском 1 *езику. Ја сам замолио честитог и вриједног г. Косту Јовановића благајника градске општине бањалучке, да ми га превсде на српски, који је то и учинио; за исти труд његов ја му изричем највећу благодарност. Превод истог „фермана" на српском језику овдје додајем, да се штампа у „Босанско-Херцеговачком Источнику" од ријечи до ријечи, како је у оригиналу написан: Високим достојанственицима и одличницима државним: кајмакаму окружја бањалучког с' одликовањем другог степена, и мудрим судијама бањалучким: кадији, муфтији, и другим њима подобним члановима вјећа, даје се на знање ова моја превисока царска заповијед. Подајници мога царства а становници села Липља у котару бањалучком затражили су моје превисоко дозвољење, да једну нову цркву са граде на име матере Марије, (ваљда храму свете Богородице?) и то у дуљину 21 аршин, у ширину 11 аршина и у висину 8 аршина; јер неимају цркве за извршивање својије вјерскије обичаја, па је ту молбу грчка патријаршија у Цариграду мојој царској дворској канцеларији поднијела и изјавила. Извјесно је, да сви народи моје високе владавине пмају потпуно право уживати задовољство у сваком погледу, као и слободу вјер-

ских обичаја, па је и законом градња оваки цркви дозвољена, ако ради мјеста и положаја неби било каквпх препријека. И такове цркве ако се граде на мјестима од којих се десетина даје, онда се по државном закону од таких земљишта — на којима се зграде подижу има количина десетинског доходка процијенити и о томе у моју престоницу извјестити. Ушљед тога издаје се ова — дозвола садржавајући — моја моћна царска заповјед из моје дворскке канцеларије. Ви: Кадија, Кајмакам, Муфтија и други пред споменути пазпте, нека се неби код градње те цркве какве забране и сметње чинило, и дч се никоме ради тога ни један новчић и ни једно зрно не дадне; к' томе нека се више градња не допусти, него што је прије речено; т. ј. у дулзину 21, у ширину 11 и у висину 8 аршина. А ако је земљиште на ком ће се црква градити десетини подвржено, онда нека се количина десетине по закону процјени и овамо извјести, и то нека се процјени по течајној вриједности мога царскога новца. То знајте! мој царски знак уважите. Писато при концу мјесепа Мухарема 1275. год. турске — а то је 15. Августа 1858. год. по старом календару. А преведено на српски 27. јуна 1892. На челу овог „фермана" нацртана је уобичајена царска „тура" т. ј. печат сакривајући облик писмена, која имају означивати царско име. — Исто тако символичан знак, написан је на леђима близу средпне доњег краја, који је по свој прилици власторучан царски потпис. На десном дну предње стране има такође нечитљив потпис који би морао значити име дотичне канцеларије, у којој је писан. Осим тога има још три потписа и једна речсница на задњој страни од слабије важности. Сам пак „ферман" писан је дворским рукописом, који се искључиво код писања царских новеља употребљава, и који сс у многом од обичног турског писма разликује. Јован Новаковић, парох бистричкп.