Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 552

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

Црквеио б Признати се мора, да је једна од главнијих свештеничких дужности, п мроиовједање слова божијег Вршећи разне обредне дужности пастви својој, свештеник има пајближег додира са народом; а притом, налазећи се свагда у његовој средини, он га може најчише, него ико други, наунити свему ономе, што му је и као правом Хришћанину и добром грађашшу потребно знати. — Но сјем овога, њему баш и сама његова свештешгпса дужност налаже и препоручује: да народ свуда и на сваком мјесту учи вјерп и закону божијем, као и свему ономе, ихто је добро, корпсно и племенито. — Због тога се свештеник и назива још учитељ народа , или тасшир његов. Не тражи се дакле од свештеника само да зна крстити, вјенчати и опојати, већ и нешто више, а то је, да науку Бога живога, науку Христову, која је једина од свих до сада остала као права истинита наука, и коју не само нико, што је није могао доказима побити и пренначити, но се је као права наука кроз свпу до сада протеклих деветнајест вијекова одржала чиста и невредима, због чега је корисном и спасоносном постала! Највиша црквена власт у Краљевини Србији, црије неколико година увидјев, да је тамошње свештенство напустило прави задатак свој, учење народа јеванђелској науцп, већ да је стало само на вршење вјерских обреда, •— наредбом својом опоменула је свештенство и најозбиљннје му у дужност ставила: да чеш&е у цркви и вап ње, мроиовједа слово божије; а да би рад овај могла контролпсати, као и да би још ваљане бесједнике паграђивати могла, нареднла је, да јој свештенство све

зједииштво. говорене орпгиналне бесједе на пзмаку сваке године на улиђај шаље. И ако нам није познато, да је речена црквена власт ма н једнога свештенпка као вал.аног бесједника, од тог доба до сада за ту ревностну службу наградила и одликовала, и тиме да приволи и остало свештенство иа већу дјелателност у винограду Господњем, — ипак је ова наредба благотворно утнцала на свештенство, да данас види користи од тога не само оно (свештенство) већ п народ, јер се многп свештепнцп међу се надмећу који ће што љепшу и прикладннју бесједу написати и изгОворити, а многи су такве већ и штампали по разним књигама и часописима, о којима је се и критика повољно изразила. Написати бесједу и народу је изговорити онако, како треба, те да је он разумјети може и к' срцу примити, није баш одвећ лака ствар, као што многи мисле... Свакп празник има своју тему, свој значај, кога свешгеник треба иастви приказати; а како таквих празника преко године има подоста, и како се за справљање бесједа изискује поред добре воље, још и темелп10 н свестрано познавање св. Пнсма као п живота и рада свих угодника божијих; — то свештеннк при справљању бесједа мора да је врло обазрив и да зна добро оио, о чему мисли бесједити. Многи свештеници зањати пословима парохијским, или око обрађивања земље, те једине помоћи за подмиривање свакодневних потреба својих, — не доспјевају више пута да се дуже вријеме са читањем св. Писма и осталих других полезних књига заннмају; већ када им дође ред бесјеђењу, они узимају по коју од штам-