Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 146

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

који су били дјеца тако, да и ако се раст и спољашност једног истог човјека мијењају, све једнако — природа тог истог човјека остаје непромијењеном, личност остаје једна те иста. Чланови су у младенаца мали, умладића вншп, но и пак једни исти: колико је чланова у дјечака, толико и у одраслих, а ако се што додало у току времена, ипак је све то постојало раније у зачећу. Томе закону мора сљедовати прогрес Христијанства. Нека оно годинама јача, — временом се шири, вијековима се уздиже, — оно остаје не нарушено, неповрије^ено, у цјелини по свим подраздјељенима његових дјелова, у свима тако рећи члановима и чувствима својим, без и најмањег губитка у свом садржају. Слободна миса« — слава нашег времена — нек се не буни сљедећим сличним приговором: нека се човјечији разум попне више наравствене културе Христијанства; нека духовна култура иде напријед; нека природпе науке расту у сву шнрину и дубину — човјек се никада неће уздићи над тим, да предругојачи унутрашњу суштину Христијанства и даде јој произвољњу форму. ТПтраус је казао неђе, да нема у свима Божијим дјелима већег блага, које би у већем обиму и у вишем степену, а на дуже вријеме усрећило род човјечији тврђим благама од Христијанства. Ето по нашем скромном мишљењу у чему је узрок, што су Христијанске истиие незамјењиве новим принципима. Лазар Т. Перовић-Херцеговац, студент духовне академије литературног Факултета,

Иоука новопостављеному игуману. ^

Буди опрезан, кад примаш оне, који желе ступити у повјерену ти обитељ. Како да се не прими оиај, који се показује сиреман, усрдан и реван да служи Господу Богу? Али како да се прими, гледајући само сиољашњост, само устмено обећање? Мн не видимо, што се скрива у срцу. Испитуј, није ли га нужда приморала да дође к теби, иијесу ли породичне околности, није ли тежина дугова и т. д.; с друге стране, зна ли он, шта је иночки живот и какав мора бити инок; је ли размишљао о путу Хрпстову и ББегову крсту, о самоодречењу, тузи и страдањима ? По одговорима ћеш познати, у колико молитељ познаје и схваћа трудове и подвиге иночког живота. Припази,

(Свршетак). нећеш ли наићи на препоне; но припази само за то, да ли ћеш га искушавати дуже или краће вријеме. Начин искушења треба да је умјерен, не одвише тежак, да се не уплаши, и не прелак, да се не породи у њему нада на удобнији живот. Да ли је способап за читање, појање, писање; да ли ће бити послушан у свему, иије тешко сазнати, али није лако дознати, какво је чувство срца. Одредити треба послушности и рад по свом благорасуђењу и препоручити једноме старцу да пази, како све то искушеник врши: не

опажа ли се навика на лиЈеност, лакомисленост, оговарање и непристојан разговор, не ропта ли на ограничену и слабу храну, не појављује ли се склоност к