Bosansko-Hercegovački Istočnik

Отр. 150

В.-Х. источник

Св. 4 и б

даоци римски сматраху христову религију, као зиак своје политичке пропасти; жречеви незнабожачки, којима истинита вјера наиесе понижење и материјалну пропаст; прост народ, разјарен од властеле и т. д. -—- па ипак истинита свјетлост Христове науке у брзо расија своје зраке по поврнхини земал.ској, и то тако сиажно, да јој противници не могоше отворено у лицв погледати. А данас кад је човјек снагом те вјековне религије извојевао своју личну слободу и престао бити робом брата свога; кад је добио сва срества, да постигне оно, за што је овдје на овом .„ЧВждшт^", свијету; ипак многи Христјанин данашњег времена није тако срдачно одан снојој спасавајућој вјери, као што је прво друштво хрншћанско одано било и том се вјером одушев.љапало. У колико се Хришћани првијех вјекова временијем простором дијеле од садањијох, у толпко се и Хришћанство садање својом мањом љубави према вјери а већом равнодушношћу разликује од хришћанства првијех вјекова. — На лицу првога друштва хришћанскога врло се ријетко могло примјетити прптворност, и да је који члан хладан према својој религији, Не бијаше их дакле миоро , којн би само видљивим знацима, односно по спољашности, прибрајао се јату пошљедоватеља христовпјех — нашљедницима царства небесног, у чему ми данас на жалост изобилујемо. — У данашњем времену многи нема ни најмање побуде, да се достојно спреми за сједињење са Христом и са браћом примањем суштег тијела и суште крви Христове, већ иде у св. храм да прими животворећу храну и ппће, као на какав обичан састанак, разговор; гледа је ли му украшено одијело, а не је ли му душа украшеиа и савјест мирна. У њега је то нека обична формалност. Тајна св. испо-

виједи (по изгледу) мало је упливисала на њ'; не обзире се на оне ријечи апостолове: „Гадкш и пТлм НЕДостошгк, сВдт^ сек-к Тдстк и питт*. 1«рас8ждаа т^кла господна" (I. Кор. гл. II. ст. 29.). Дакле имају се на К01 а и у данашњем хришћанском друштву однијети ријечи Спаситељеве: „/Ино.-ш ко с$тћ зкани, же изкранухту" (Лука гл. 14. ст. 24.). Узрок, за што се сад у хришћанском друштву осјећа немарност у предметима вјере, лежи сигурно у низу вјекова, који собом донесоше неморал у неистинитој просвјети. Ово у главноме напоменусмо, као о противној страни, према оној, о којој ћемо даље говорити. Сад ћемо да се обратимо на оно, што смо хтјели овдје да наведемо, т. ј. да у главном кажемо, какав би требао, да буде „ позвани ", па да постане „ избрани ", и да се у потпуном смислу ријечп може назвати прави Хришћанин. Прави Хришћанин живи духом христовијем „ Д ш,е же кто Д8\а ХрУстокл не и/иатк, сеи шкстк егижх" (Рим. гл. 8. ст. 9.); сједињава се са Христом, примајући достојно тијело и крв његову „1адк1и <ион5 плотк и п Т аи л1010 крокк ко /ин "к преккшагга и азх кх НЕ/Мх" (Јов. гл. 6. ст. 56);постаје храм Духа св. „Њк'ксте ди пкш ^ралгл КожТи есте, и ВожГи жикетх кх клсх" (I. Кор. гл. 3. ст. 16,); прима благодат по мјери дара Хрпстова „вдинол!!? же кол\8ждо нлст^ дддеса кллгодлтк по л^р-к дароканТА КрТстокл" (Ефес. гл. 4. ст. 7.) и т. д. Да би Хришћанпн могао ступити у таки одношај према Хрнсту, односно да би се подигао на онај степен свога достојанства, на који га религија његова уздиже, потребно му је, да се клони и дјелом и словом свега онога, што му се намеће, и излази на супрот најузвишенијем идеалу