Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 п 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

аеговом — религији; да се устеже од иже нкт-к д^кисткВетх кх скш^х протиеленТ/л" (Еф. гл. 2. ст. 2.). А ако је чист од тога противнога духа онда у н>ему заиста ночива Дух свети чијом снагом он познаје истину божију, Христа Спаситеља и све што му је потребно да зна. Прави Хришћаннн убијеђен је, да је Христос истинити Вог. Прплши еги> скид'к= телстко к-крокд, Уакш ВогТк истинжт* ест^к (Јов. гл. 3. ст. 33.) и да је све оно истинито, што је Он (Вох 1 ) открно у св. Писму, јер Хришћанин зна, да из истине ништа друго не може произићи, него опет истнна. Живо убјеђење у тој иотинитости јест та права хришћанска вјера, која почива у срцу и у души правога Хришћанина, без које нико царства славе неће видјети, „Иже к г кр8 ил!п ,г к и креститсл, сплсентЈ. к8= деттх, л иже не илитчк скрм, ос ^ ждентј . кЗдетт *." (Марко гл. 16. ст. 16.) и то је прва богословска добродјете.з.. Из ње као средиштне тачке свега, што сиада у област одношаја нашег према Творцу, истичу све друге добродјетељи, од којпх прво и најузвишеније мјесто заузима љубав према Богу и блнжњему ,, Нкпгк же прн;ика1от'к к>крд, нддгждл, Л1«кк1, три сТа : со /нпи же сн^т^ л 10кк|" (I. Кор. гл. 13. ст. 13.). Вјера је веза између Бога и духа човјечијег, а љубав је главни покретач у души правога Хришћанина, за извршивање свега, што захтијева воља и правда Божја. Разум правога Хригаћаннна просвијећен духом светијем, појима важност љубави Божје, која се огледа између осталога, нарочито у томе, што је Вог Отац из саме љубави према своме створу човјеку, благоизволио послати свогајединороднога Сина, да нас избави од вјеч-

| нога проклества: „Такш ео воздмки Еог^к | лпр^к, Такш и Окжа скоего единороднаго далт* естк дл КС/ЛКТ1 в^крВли кт*. Он^к, непогнкнет^к но и/идтт!. жнкотт*. к 'кчнк1и" (Јов. гл. 3. ст. 16.); што је Син Божји из љубави према заблуђелом роду човјечијем благоизволио воплотити се, спустити се до простог и убогог човјека, понижен бити, пострадати и на крсту умријети, да својом смрти унншти смрт човјечнју, и што га Дух св. једнако просвјећује и умудрује у истини. За та и многа таква неизмјерна доброчинства пламти љубав у срцу правога Хришћанина према његовом једином добротвору — Богу. Та блага, која је Бог даровао човјеку, изазивају л.убав према Богу, за то се и каже у св. Писму: ,.Лк>кк1 кожТа излТаса вт * сердца нашд д^о/ит). скаткшт! длннк1/ит4 нл/ит1 " (Рпм. гл. 5. ст. 5.) Куд год човјек погледа око себе, свагдје внди Божје свемогућство и премудрост. Природа је, у којој се он налази, храм, који га постнче, да промишља о свемогућству, свезнању, љубави и свима другим својствима Вожјим; а он сам, т. ј. прави Хришћанин, кад погледа својим духовним очима на се, види, да је слика, „образ и подобије" тијех својстава, круна свијех видљивнјех створова Божјих, „Оу/иллих еси его лииилгА н-кчи/их (С аггелх: славок> и честпо к'кнчдл г к еси его и постакил 'а еси его нддх д'клк| рук8 ткоек>" (Псл. 8.). За што су у срцу правога Хришћанина дубоко урезане рпјечи св. Јована Богогослова: „С9 седгл естк лк»вк1 пе Уакш ,ик1 в03лк>ки\0/иа Еогл, но Такчу тои козлкки ндск (I. посл. Јов. гл. 4. ст. 10.) „Еогж лккк! естх", а правм Хишћанин јест „ Образ и подобије Божје па за то „ в-а Еоз-к иреккн каетх, и Еог*а вх не/их прекмкдетх" (I. Јов. гл. 4. ст. 16.) Ушљед тога њему нетреба особитог усиљавања, да нзвршује ону зановијед