Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 162

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и б

ђакона\ а тијем би дошли до начела безженства сва трију ступњева црквене јерархије, што мислимо, да није био смјер картагинскога сабора, већ у опште тај, да се већма пази на моралну чистоћу, која је баш у оно вријеме била веома

напуштена, особнто кад се приступа светињи 1 )' и да се као што 3. правило говори, чува гито је од апостола предано, и што од најдубље древности важи. 1 ) Испор. прав, 25. и 70,

(Наставиће се).

&

Догмат о светоме посту. Преводи слободно из „Камена вјере" Вид. Парежанин, богословад у Рељеву. (Наставак.) Глава шеста.

О посту у опште, по свједочанству светијех отаца, који пост похваљују. За то, што је вријеме св. четрдесетшш,е, у којем овај догмат о посту пишемо, то ћемо се, ради користи душевне, а уједно и поуке; ради духовнога утјешења онијех, који посте, дотаћи бесједе васељенскога учитеља, св. Златоустога, који говори своје златно слово, учећи о моралу: „ . . . Који пости, тај је лак и хитар, и он се моли с' трезвености; постом угашава неваљале жеље, смирава душу своју и принаша Богу удовлетворење. Ради овога и св. апостоли свагда постише. Онај, којн пости и којн се моли Богу, има двострука крила, која су лакша и од самог вјетра . . . Нема, заиста, ништа јаче од човјека, који се свагда Богу моли. Јер ако дрска жена неког кнеза^ која нити се Бсга боји ни људи стиди, може склонити Бога на милост, то много више може онај, који му често с' молитвом припада, постећи и презирући тјелесне насладе. Ако би ти и постало тијело немоћно због свагдашњег пошћења за тјелесие радње, опет за то молити би се свагда могао. Ако пак и не можеш постити свагда кад треба, можеш да не тражиш тјелесне насладе, што се ипак може сма-

трати као пост, и то Је довољно, да побједиш бјеснило ^аволско; јер ништа није ђаволу милије, него кад се ко опија и тражи тјелесне насладе; ово двоје извор је пак и мати свију зала. Извор тога зла бијаше узрок да негда падоше Израиљћани у идолопоклонство, а због тога и Содомљани, као преступници закона божијега, изгорјеше сумпором и огњем. Тако због тога зла и многе друге погуби Божије правосуђе и у пакао отправи. Какво зло неће учинити пијанстко и чежња за тјелесном слашћу? то чшш да људи постану свиње и, шта више, гори од свиња: јер се свиње ваљају у блату и корјењем храпе, а они се хране на гнуснијоЈ трпези: гаје безбожне мисли и преступаЈ*у закон Божији, уживајући у тЈ'елеснијем насладама. Такови се ничим не разликују од онијех, који су у бјеснилу, јер су једнако разјарени и бестидни. Шта вшпе, и онај, који је у бјеснилу, заслужује више љубави од шуанице, Ј *ер такав праведно заслужује крајње презрење и гнушање од свакога. Јер онога који је бијесан сви сажаљевамо, а пијаницу мрзимо; ради оног нам је тешко, а на овог се љутимо и негодујемо. А за што ? Што онај (т. ј. бијесни), по невољи страда, а овај (т. ј. ппјаница), по својој