Bosansko-Hercegovački Istočnik

От|>. 168

Б.-Х. ИСТОЧНМК

Св. 4 и 5

свакидањи хљеб заслужују у зноју лица свога; који по своме зависноме положају морају да се боре са невољом и сиротињом; — сви они, који ни срества, нити воље имају, да епикурејски живот проводе, који са Аристотелом не мисле, са Зеноном се радости и бола одричу или се до Платонских идеја узвисити могу? Људсгса науко, шта ћеш од тих људи учинити? Кад су у болести и невољи, какво ћеш им срество пружити, да своју биједу и невољу олакшају ? Можете ли им ви довикнути: ходите к мени сви, који уздишете, болујете и трпите и ја ћу вас окријепити ? Заиста не. Но ти од вас потиснути нашли су свога утјешитеља, избавитеља и оца. Еван^еље их је

сасвим упознало; његов практички морал са вјером показао им је пут, који к њему во,д,и " Ваи1агп. 126. ЕГароди, који исповиједају хришћанску вјеру, јесу најморалнији, највреднији и најпросвјећенији на свијету; јер код других нових народа свијета није цивилизација, вјештина и наука никада тако велшса напретка учинила. 7- Ј. Vј.гсу. 127. Хришћанска вјера не захтијева, да ми свој разум потчинимо слијепом вјеровању, него вјери, која се може научити и коју разум признаје; а ко воли да стави разум изнад потребе вјере, налази Волиаер.

се у безумљу. (Свршиће се).

Диониснје Ареоиагит. (Апостолски муж, по руском).

Посље неприродне смрти апостола Христових, коју су претрпили на разне начине, и по разним крајевима свијета, сјеме божанствене науке растурали су по цијеломе свијету људи, који су названи „апостолским мужевима, или боље апостолскијем људима". Из историје хришћанске цркве видимо, да су ти проповједници слова божијега много користили цркви, својим неуморнпм и ревносним радом. У вријеме овијех црквенијех писаца бијаху многи нападаји на хришћанство, и на цркву у опште. Најжешћи гонитељи хришћанства бијаху римски цареви, затим незнабожачки жречеви; који иђаху затијем да хришћанство са свијем униште, и свијетлост божанствене науке својом лажном филозофијом — да обрате у таму. Но апоетолски мужеви озарени свјетлошћу божанствене науке неуморно дан и ноћ су радили, на ширењу хришћанства и ријечи божијих, које су примили из уста самијех апостола. Оспм тога видимо, да су ови божанствени људи вршили своју задаћу, баш у оно доба кад је било највеће гоњење на хришћанство. Па ипак видећи

смрт својијех предходника т. ј. светијех апостола, који су по зановијести римскијех царева ноубијани, и смрћу запечатили своје учење ; то те божанствене људе није престрашила смрт ни гоњење римскијех царева. Него су покрај свијех та.дашњијех неповољних прилика по хришћанство писали многе посланице, утврђавали вјерне да остану непоколебљиви у свему ономе, што су чули од апостола, затијем су побијали разне незнабожачке списе у којима нападаху на Хришћанство. Напогаљетку видимо да њихова судба није била друкчија него и код самијех апоетола;јер на различите начине по заповијести римскијех царева бпјаху мучени и поубијани. Тако н. пр. видимо да је Климент римски, по заповпјести Трајана бачен у море, Игњатије Ђ Вогоноса 'Ц а међу лавове и т. д. У ред апоетолскијех мужева по својој служби, спада и Дионисије, названи „Ареопагит" Неки од учених богослова запођели су ријеч о дјелима Дионисије Ареопагита, и та његова дјела приписиваху Дионисију, епископу