Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 178

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

Год. 1775. обновише требиљски калуЈјери Јоаникије и Јоан 1 ) исти манастир. Што је ове год. маиастир обнављан, то је внак, да је дуго, односио треће велшсо опустошење мап. Озрепа било међу год. 1697. и 1775.. и то јамачно убрзо иза оне провале принца Евгепа у Босну (год. 1697.) и карловачког мира (год 1699.) или можда у времеиу оннјех 7 ратних година (1731.—1738.) а парочито оне крваве и за Босну несретне год, 1737. 2 ), кад су господари опет искалплн свој гњев пад јадном рајом. Овиме се уједпо потврђује и она пејасна народиа траднцпја, коју ариводи госп. игуман Витановпћ у своме оппсу (стр. 34). према којој је, приликом неког окршаја, а прије 200 год. маиастир опустошеи, а калуђери исјечени, али да се незна, какав је то био бој, и ко је то грозпо дјело пзвео. Тај је несретнп догађај свршио се заиста у ономе времепу, које горе приводим, пошто од тадај имаде већ скоро 200, одпосно иешто и мање година, па се ето јасно зна, ко је, и зашто је тај манастир разорпо, посље чега је — како прича госп. Внтановић, — прошло више од 100 год. да се у њему пије служило слово Божпје; црквеии кров бијаше пропао, а мјесто њега по зидннама израсло дрвеће у обиму човјечнје деб.нгше, (слично томе приводи се и у ономе опису госп. Ђ. П. у „Источнику" стр. 75.) што трајаше све дотле, док га год. 1775. не обновише требињски калуђери. Назад некпјех 40—50 год. — како приводи госп. Стратимировнћ. 3 ) —, прекривеиа је опушћела манастирска црква и у њој обновљено св. богослужење; х ) То напомин»е госп. Руварац у П. „Годишљици" на стр. 257. — ПГгета само, што није навео, одакле је ту биљешку увео. 2 ) Монах Геиадије, у опису манастира Гомионице, у Источнику од 1891. стр. 336. и 337. а ) Гдасник зем. мувеја од 1892. стр. 68,

годипе 1856. поднгнута је манастирска кућа 4 ) а год. 1878. звоник, којег црква прије имала ннје. Из овога навода палани, да је манастир посље обнове од год. 1775. поново страдао п опушћео, (можда у покретима почетком овога вијека) а око половице овога вијека, можда год. 1838 5 )—1840. опет обновљеп, да се народ може скупљати на молптву п службу божију, коју обављаху по којп пут у години мпрскп свештепици околнијех парохпја. Године 1885. манастнр је опет пасељен калуђернма, и тако је настало ново доба у његовоме бићу. Ирема овоме погледу прошлих догађаја, манастир је након сваке катастрофе, а дуље времепа служио као мирска црква пак се ваиста мора ов^е призиати и уважити оно велнко прегаоштво и пожртвовање дот. мирског свештенства и околног народа, који постадоше тако вијерии и привржени својој светињи и онда, када калуђери изгибоше или се усљед прогопства разбјегоше, и тиме сиасоше манастир од коначне пропасти, а сачуваше га и држаше до нашијех дана. И тако се ето јасно види, како прошла судбипа овога манастира бпјаше уско скопчапа са судбпие матере земље, па кад су се пзнад њенијех убавих долова и кршпих гора надносили тешки и крвави облацп страдања и мука, страдао је и трпио и он, а кад је макар и најмање кроз ону дуготрајпу ноћ синуо по који зрачак благог мпра и спокојства, он се опет попосито уздизао као онај баснословни фишсс нз пепела свога, и свије4 ) Види тачку 9. овог олиса. б ) Види цримједбу 2. к тачки 8 Онај Марјановићев запис можда стоји у каквој свези са овим најблизким об-= нов.1>ешем мацасгира.