Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 284

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

ник буде у стању да схвати високе религијозне истине — аникако прије почетка друге десетине његова жнвота (12—14 год.); треба тобож чекати док се развије равум код дјеце, да се могу упознавати с религијом, јер упознапање дјечије с религпјом онда, кад разум није у стању да схвати њезиних високнх исгина, може их повестп само неправилном, кривом религијозном разнићу. — Но мора се признати, да је то мнијење нетемељито и слабо. Оно истиче И8 сасвим неправилног схваћааа саме суштине релнгије. Као што Русб, тако и сии филантрописти схваћаху религију само као цјелину теоретичких истпна, које је пронашао разум, и које се тичу највишега суштаства и његова одношаја према свијету и човјеку. Русб није познавао религије у њеном позптивном, црквеном смислу — релнгнје, којој се мора покорити човјек; на против, он потчнњава религију чопјечнјем разуму; религија је, по наворима Русб-а, само говор човјека о Богу, а не говор самога Бога човјеку, који (Бог) тражи од њега прије свега, вјеру и послушност. Тај, тако звани рацнјоналистички поглед на религију сасвим је стран православним назорима; православно-хршнћански педагог не може га никако одобритп. Ј Гремдн ми не можемо одрицати важност знању у области религије (Јов. XVII. 3; сравни 2 Кор. III. Јак. V. 19—20.); али најмање можемо допустити, да се суштина религнје исцрп.нује знапствеиим елементом. Примјери фактичног живота покавују нам, да .људи, умно развијени, нпјесу ни издалека увијек религијозни; а обратно, код простих, неизображених људи бива религијозност често снажнија и коренитија;а и историја нам показује, да се религпја утврђује код човјештва прнје науке. Ако је, на тај начин, несумњцво, да религи-

јо8ни процес није то исто, што и знанствени, онда је отуда очевидна нетемељитост вахтјева Русо-а и филантрописта, да би се религијовно васпитање одлагало до најкасннјег времена живота васпитаничког. Васпптање, којим би се чекало док се раввије разум код дјеце, да се почну упознавати са религијом, не може ннгда рачуиатп на стварну религијозност младежп; јер научни, промишљени одношај према релпгији не може зајамчити пи пуноће ни дубл.ине религијознога чувства, а ни силе религијозних тежња. Религија се ослања не на интерез знања, већ више на изворну силу наше душе — на вјери у Бога, — њу усваја не разум, већ то, што ми зовемо -— вјера. И ако религија може постојати у човјеку и поред разумног рада његовог, то се она може почети код човјека и до савршеног развитка умних сила његових, а отуда слиједи, да је могуће и да треба дјецу религијовно васпитавати у много ранијем перијоду, него што нам га указују Русб и његова школа. Нека за мало дјетенце буде у религији много што-шта нвпојмљива ; отуда ннкако не слиједи, да се религијозно васпитање не мора започети раније од 12—14 године. „Зар ће дпјете и са 14-ом годином бити у стању да схвати религнјозне предмете? Зар их може човјек икада потнуно схватитн? У религији ће увијек остати доста тога> што је доступпо само вјери и нади, а не испитивању и схваћању; па и под вишим развићем религиознога знања не разумије се сасвнм јасно схваћање, а отуда произлази, да редигија мора увијек остати не сасвпм схватљива". (Бенеке). 2. Метода религијознога васпитања. Образац правилног религиозног васпитања, даје нам Хришћанство. Састојећи се из вјечно прекрасног, истинитог и