Bosansko-Hercegovački Istočnik

Ов. 1 и 8

Е.-Х. ИСТОЧНИК

С*јр>. 285

доброг, хришћанска религија спаја на тај начин у себи хармонички све битне елементе вјере — и естетичке, и интелектуалне, и наравствене, и даје храну подједнако свима силама човјечије душе и срцу, и уму, и вољи. Прлвилно схваћена наука Исуса Христа не може водити никаквој једностраности у религијозном развићу с тога, што она није управљена једнострано на коју год страну или силу душе, — ни на уображење, ни на чувство, ни на мишљење, већ даје једнаку важност свима потребама душе. Дати дјетињој души ону храну, коју пружа жаука Христова, и у том духу, који је показан том науком, да се задовоље религијозне потребе дјетета •— ето у чему је задаћа религијознога васпитања. А што се тиче методе, које се треба држати да се оствари та задаћа, то се она опредјељује сама од себе ив посматрања нрироднога тока развића човјечије душе. Равличите силе и потребе душе, на чијем развићу мора се оснивати н даље зндати цијело религијовбо васпитање, почињу се развијати не од једанпут п не све у исто вријеме, већ једне раније а друге касније. 1 Гим се само у постепеном развићу дјечије душе почне извјестна сила јављати, мора се држати ње у дјелу религиозног васпитања, — мора се а и треба порадити на њој, да се достигне цијељ религијозног васпитања дјетињег. Свака сила душина, као што је речено, развија се с почетка под упливом предмета и појава видљивога свијета, који ју непосредно окружују, али у том свијету никаква сила и потреба душе не налази потпуног задовољства, и с тога, код правилног, нормалног развића, све силе обраћа ЈУ се и теже идеалному, надчувственому свијету; на тај начин у природном развићу сваке спле душине увијек се

налази живи мотив и за религијозно развиће. Религијозно васпитање у суштини својој мора -се састојати у томе, да се прииомогне •— природним начином својствена свакој сили душиној тежња идеалному свијету, да се даде тој тежњи правилан правац, да се олакша и ускори прелаз духовних сила дјетињих од чувственога свијета к надчувственому. Од свију сила душе најраније се пробуди живот срца, чувства, а у свези са дјелатношћу чувства јавља се из интелектуалних способности дјелатност уображења. Једном ријечи, дијете живи у прво вријеме највише чувством и уображењем. У раду тих сила душевних и састоји се први мотив религиознога развића; очевидно је, да се васпитач и мора код религијознога васпитања прије свега држати радње тих сила. А то значи, да све оно, што може упливисати на дјечије чувство и уображење управљајући те силе душе на предмет религије, у прво вријеме дјечијег живота и може а и мора се употријебити, као средство религијознога васпнтања. Човјечијему је срцу по самој природи својствено чувство прекраснога; уображење, пробуђено тим чувством тежи да се идеализује, т. ј. да се узвиси над готову стварност и представи све у вишим, савршенијим облицима. Цио дјечији поглед на свијет и бива под упливом те естетичке и појетичке потребе душине. Та потреба и уводи испрва дијете у надчувствени свијет; а отуда слиједи, да се правилни правац те потребе и може сматрати, као предбјежнн степен религијовног развића. — Но у религијозном животу дјетињем почне се на скоро будити умни интерес; од игре уображења прелази дијете на размишљање и су^он.е о раду. Знаке тога рада опажамо ми у добро познатој дјечијој радозналости, дјеца